Najbogatiji Srbi u dijaspori
NAJVEĆI HUMANITARAC NA STAROM KONTINENTU
– Doktor Miloje Milićević i njegova porodica su suosnivači dva hrama Srpske pravoslavne crkve i glavni darodavci Fonda dijaspore za maticu. Zato je SPC oduliča da mu dodeli orden Svetog Save
Marko Lopušina
Kako nezvanično saznajemo sredinom decembra u Patrijaršiji Srpske pravoslavne crkve u Beogradu patrijarh srpski irinej primiće doktora Miloja Milićevića i njegovu suprugu doktorku Ljiljanu Milićević. Povod za ovu visoku počast jeste dodela Ordena Svetog save, koji će Njegova svetost patrijarh Irinej da stavi na grudi, sigurno, jednoj od najvećih srpskih humanitaraca u Evropi.
– Doktor Milićević i njegova porodica su suosnivači dva hrama Srpske pravoslavne crkve i glavni darodavci Fonda dijaspore za maticu. Osnivači su Srpsko-nemačkog društva “Vuka Karadžić- Braća Grim” koje decenijama razvija kulutrnu saradnju između Srba i Nemaca u Nemačkoj. Zato smo i mi odlučili d anagradimo patriotizam i humanost doktora Milićevića i njegove porodice – najavio nam je Miodrag Jakšić, predsednik Matice iseljenika Srbije.
Crkveni Orden Svetog Save je najviše odlikovanje Srpske pravoslavne crkve. Ustanovio ga je patrijarh German 1985. godine, povodom osam vekova od rođenja prvog srpskog arhijereja. Dodeljuje se ličnostima zaslužnim za razvoj i afrimaciju srpstva i pravoslavlja, dobročinstva i duhovnosti.
Duhovni i humanitarni put doktora Miloja Milićevića u srpskom rasejanju do ovog visokog odlikovanja dug je punih šest decenija.
Rođen je 1936. godine u uglednoj porodici u selu Garaši kod Aranđelovca. Njegovi roditelji, otac Živomir i majka Rosa rođena Radivojević u selu Jelovik, bili su vredni, ugledni – uzorni ljudi i imućni zemljoradnici. Osnovnu školu je završio 1948. godine u rodnom mestu, a gimnaziju 1956. godine u Aranđelovcu.
Krajem pedesetih mladi Milićević iz Aranđelovca, odlučio je da se upiše na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu. Nije položio prijemni 1956. godine u Beogradu, pa se sa nekoliko drugova preselio u Ljubljanu.
– Mnogo me pogodilo to što nisam položio prijemni ispit i hteo sam da se dokažem tako što sam upisao dva fakulteta – Mašinski fakultet i Elektrotehnički fakultet u Ljubljani. S druge strane, hteo sam da se bavim automatizacijom industrijskih postrojenja i smatrao da će elektrotehnika – slaba struja i mašinstvo biti dobre predispozicije. Prvo u Ljubljani diplomiram mašinstvo 1961, a onda elektrotehniku 1965. godine, koju sam obožavao. Međutim, kada sam završio studije, stigla je nova digitalna tehnologija i sasvim se drugačije prilazilo automatizaciji – seća se tih godina Miloje Milićević.
Mladi diplomac Miloje Milićević bavio se pronalazaštvom i uspeo je početkom šezdesetih da napravi plazma-gorionik, koji su imali samo Amerikanci i Rusi i niko više na svetu. To je izazvalo pažnju vojnih vlasti u Jugoslaviji, jer je, kako jednom reče, bio odličan student, a loš komunista. Odbio je da bude član Saveza komunista. Zbog toga je u otadžbini bio progonjen.
– Jednom mi prilazi jedan oficir i pred svima kaže: „Miloje, tebi socijalizam dade jednu diplomu, uskoro će i drugu, a šta si ti dao socijalizmu?“. „Znaš šta, Savo“, kažem mu,“ja dajem dve odlične diplome, a ti ćeš jednu koja ne vredi ništa.“ Rekao sam javno da nema smisla da ostanem i u julu 1962. otišao u Berlin, na praksu u fabriku “AEG” – ispovedao se jednom prilikom Miloje Milićević.
Za vreme studija u Ljubaljni mladi Milićević boravi u Berlinu od jula 1962. do oktobra 1963. godine. Radio je u Berlinu kao diplomirani mašinski inženjer kod firme „AEG“, Fabrika velikih mašina, u odeljenju za razvoj specijanih elekrtičnih generatora. Po povratku u otadžbinu, od septembra 1963. do septemba 1964. godine, bio je vojnik JNA.
OSVAJANJE BERLINA
Na praksi u Nemačkoj mladi diplomac i inženjer Miloje Ž. Milićević bio je samo nekoliko meseci. Kompanija “Simanes” se nije previše interesovala za njega, ali jeste kompanija “AEG”. Od septemra 1965. do maja meseca 1966. godine radio je u Odelenju za razvoj industrijske elektronike „Ei-Niš“ u Nišu.
Nemci su ga nestrpljivo čekali da se vrati.
I sam Miloje je uvideo da mu je mnogo bolje da radi u Nemačkoj, nego u Srbiji, pa je odlučio da se preseli u Berlin:
– Odmah posle studija radio sam devet meseci u fabrici “EI Niš”. Video sam kako socijalizam funkcioniše u praksi. – Fabrikama su upravljali bivši partizani, neobrazovani, kojima nije bilo stalo da se afirmiše sjajna tehnička inteligencija koja je od ondašnje Srbije i Jugoslavije mogla da stvori ono što je napravila Koreja. Bilo je znanja, ali sve je rađeno po mustrama i licencama stranih firmi. Nije se pitalo za našu pamet – otkriva Miloje Milićević motive svoje seobe 1966. godine u Berlin.
Tako Miloje Milićević po drugi put stiže u Berlin maja 1966. godine. U firmi AEG prihvata posao u sektoru za automatizaciju velikih industrijski postrojenja, odeljenje za razvoj.
Kako je u Nišu upoznao devojku Ljiljanu, venčao se s a njom 1967. godine i poveo je u Nemačku. Supruga Ljiljana N. Crnatović bila je poreklom iz Vlasotinaca. U Berlinu je specijalizirala ginekologiju i akušerstvo.
Uporedo sa redovnom službom u AEG-u nastavlja posdiplomske studije na Tehničkom univerzitetu u Berlinu, gde je jula meseca 1971. godine odbranio svoju doktorsku disertaciju. Školovanje je završavao, kao po pravilu, u rekordnom vremenu i sa najvišim ocenama. Bio je i ostao slobodan, nezavisan intelektualac – nikada nije bio član neke od političkih partija.
Miloje Milićević je od od 1966. do 1996. godine radio u kompaniji „AEG” Berlin na razvoju specijalnih generatoira i kao vodeći sistem-analitičar razvoja u upravnim strukturama odeljenja za razvoj algoritama i tehnološkog softvera za automatizaciju velikih industrijskih postrojenja. Po njegovim konceptima i uzorcima funkcioniše širom sveta niz sistema za automatsko upravljanje velikim industrijskim postrojenjima. Neka od tih rešenja imaju univerzalni značaj. Dobitnik je nagrade „Nikola Tesla“.
U međuvremenu se afirmisao kao poslovni čovek, ali i kao autor 19 originalnih patenata i inovator u nemačkoj industriji. Dobio je kao naučnik više nemačkih priznanja. Sa svojim ukućanima poseduje firme za nekretnine i za upravljanje nekretninama, čime se, uporedo sa ostalim obavezama, počeo baviti još pre više od 30 godina.
Njegova supruga Ljiljana Milićević je radila kao lekar ginekolog. Doktorirala je na Slobodnom univerzitetu u Berlinu i do penzije uspešno vodila ginekološku praksu.
– Moja Ljiljana je jedna od najobrazovanijih Srpkinja u dijaspori i humanitarac bez granica – rekao je jednom prilikom dr Miloje Milićević.
Dobili su dvojicu sinova Igora i Marka, koji su lekari i doktori medicinskih nauka. I snahe doktora nauka Miloja i dr Ljiljane Milićević, Dagma i Laura su lekari.
– Uvek sam u nemačkoj razmišljao o svojoj otadžbini. Prvo smo Ljiljana i ja pokušavali da se vratimo u Srbiju i da tamo radimo. Razmišljali smo tako da našoj otadžbini treba sadašnjost, ali i budućnost. Pokušaj našeg povratka kući je propao, jer su nam u Beogradu obećavali posao, ali ništa konkretno nije urađeno – iskren je u svojim razmišljanjima dr Milićević.
I umesto da postane gastarbajter-povratnik iz Berlina u Beograd, dr Miloje Milićević je izrastao u Nemačkoj u velikog srpskog patriotu. Sami Nemci, oni koji su javno istupali ptoriv Srbije, su ga primorali da brani svoj narod i svoju zemlju.
Okupljanja Srbe u Berlinu i Nemačkoj i intenzivno prikuplja humanitarnu pomoć za naše čuvarkuće u zavičajima. U njegovom domu je 16. aprila 1989. godine osnovano Srpsko-nemačko društvo „Vuk Karadžić – Braća Grim“. On je bio prvi i dugogodišnji predsednik Društva. Društvo „Vuk Karadžić – Braća Grim“ skoro dve decenije koristi besplatno prostor od oko 160 m² u jednoj od kuća porodice Milićević u Berlinu. Prostorije su pre toga, o trošku i velike izdatke porodice Milićević, adaptirane i renovirane za potrebe Društva.
BITKA ZA SRPSTVO
Na antisrpsku kampanju u Nemačkoj, koja je na momente bila i okovana mržnjom, doktor Milićević odgovara tako što mobiliše srpske intelektualce u Nemačkoj. Zajedno sa njima potpisuje pismo i sa srpskim patrijarhom pavlom upućuju ga nemačkoj javnosti i na adrese sedamdesetak uglednih Nemaca i funkcionera. Fragment tog „Otvorenog pisma nemačkoj javnosti“, odnosno srpskog protesta Miloje Milićević objavljuje u magazinu „Špigel“.
– Bio sam razočaran reakcijom nemačke štampe i javnosti na naše pismo, koje su prećutali. Verovao sam da živim u zemlji u kojoj postoji sloboda štampe. Kako se antisrpska kampanja razvijasla, ja sam s aprijateljima, odlazio na razne skupove i iznosio srpske stavove protivne nemačkim. Kada je profesor Rogeman objavio tekst „Jugoslavija – zemlja bez nacije“, sutradan sam otišao na njegovo javno predavanje i pitao ga da li bi se usudio da objavi da su Švajcarska, Velika Britanija ili Belgija države bez nacije? Zbog tih javnih nastupa mu je šef personalnog u koncernu “AEG” pretio otkazom. Kazao sam mu da može da mi da otkaz, ali da ću ja napraviti politički slučaj o toga. Niko od inženjera u “AEG” nije imao toliko nemačkih nagrada koliko ja, ali niko ne može da mi zabrani da volim svoj narod – odgovorio je nemačkom šefu dr Miloje Milićević.
Nastavio je da radi u firmi “AEG” u Berlinu, ali i da aktivno iskazuje svoj patriotizam. Osnovao je Srpsko-nemačko društvo „Vuk Karadžić – Braća Grim“, da bi razvijao kulturnu saradnju između Srba i Nemaca, Srbije i Nemačke. I da bi unapređivao srpski nacionalni identitet našilh ljudi u dijaspori. Borio se za opstanak ćirilice. Pisac je prvih bukvara za našu decu u Nemačkoj. Organizovao je društveni i kulturni život, kao i humanitarne aktivnosti u srpskoj zajednici u Berlinu i Nemačkoj. Preko osam miliona maraka bila je vredna pomoć koju su članovi ovog društva, njih 1.500 dali otadžbini i srpskom narodu.
Miloje Milićević je učesnik Vidovdanskih susreta, Sabora dijaspore, Konferencije “Dijaspora i otadžbina” u Srbiji i mnogih drugih nacionalnih manifestacija.
– Osnivač je Srpskog humanitarnog fonda „Krajina“. Lično je sa porodicom donator humanitarne pomoći srpskom narodu. Kao porodica Milićevići iz Berlina su se iskazali mnogo puta kao humanitarci. Iz njihove kuće maticu Srbiju poslata su 69 bolničkih vozila, 32 strujna agregata, preko 200 kubnih metara lekova i preko 300 kubnih metara zavojnog materijala – ukupno 5.000 kubnih metara humanitarne pomoći i oko 150.000 evra, pisale su svojevremeno frankfurtske “Vesti”.
Miloje Milićević je jedan od najbogatijih Srba u rasejanju. Nije bogat novcem već dugom, patriotizmom i humanošću. Jedan je od osnivača i dugogodišnji predsednik Upravnog odbora Fonda dijaspora za maticu, čijim sredstvima su u protekloj deceniji izgrađeni i rekonstruisani brojni infrastrukturni objekti u Srbiji. Fond je osnovan 1999. godine u Beogradu.. Sa 7 miliona evra finansirao je zbrinjavanje naroda od poplava, zemljotresa, siromaštva.
Fond dijaspore za maticu, u kome su pored dr Milićevića aktivisti Mihajlo Milićević iz Toronta, Živorad Jovanović iz Beograda, Gojko Slijepčević iz Stokholma, Mladen Pavlović, Ljiljana Pantić Skaramela, dr Branislav Đorđević iz Švajcarske, dr Ljiljana Vener, Đorđe Đorđević, Miroslav Mlinar, Predrag Rakočević iz Nemačke i Ratko Milićević iz Australije najveći je donator humanitarne pomoći iz srpskog rasejanja.
– Fond je, na primer, darovao 69 sanitetskih vozila i ambulatnih automobila, izgradio je bolnice, škole, domove, obdaništa, smeštaj za izbeglice, narodne kuhinje i finansirao školovanje đaka i studenata u Srbiji i Republici Srpskoj. Do 2018. godine je u obnovu i razvoj matice, kao i u rešavanje najtežih humanitarnih problema uložila više od 7,5 miliona evra. Izdvajam izgradnju most preko Velike Morave kod Varvarina, most preko Zapadne Morave kod Jasike, obnovljen je most Varadinska duga, bolnica „Dragiša Mišović“ i ona u Zemunu, 120 kilometara puteva u Šumadiji. Tokom 2015. godine obnovljen je rad fondacije „Sanje Milenković“, koja pomaže učenike, mlade talente u oblasti matematike – nabraja doktor Miloje Milićević.
Fond dijaspore za maticu je pokrenuo inicijativu za osnivanje Srpskog doma u Beogradu kao institucije susretanja i povezivanja matice i rasejanja, podizanje nacionalnog memorijala srpskih žrtava genocida u 20. veku i izdavanje “Srboslova”. Za realizaciju inicijative o Srpskom domu Skupština je formirala radnu grupu u čijem su sastavu Ratko Robert Milićević, iz Australije, Mihajlo Majk Milićević, iz Kanade, Milisav Aleksić, iz Francuske, Dušan Vasiljević, iz JAR i Slobodan Aćimović, iz Beograda.
Milećiević je i član Društva za podizanje Memorijalnog centra srpskim žrtvama genocida u 20. veku koje predvodi akademik Vasilije Krestić.
Prema njegovim rečima rasejanje i matica će se osećati ujedinjeni ako se budemo okupljali oko naših iskonskih vrednosti i baštinili zajedničke poduhvate.
– – Za naš opstanak u matičnim državama Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori i u rasejanju, nastajanje Deklaracije o opstanku srpskog naroda je vrlo značajan poduhvat. U tom smislu, trebalo bi stvoriti i naš nacionalni trebnik, našu antologijsku nacionalnu čitanku tj. Srboslav. „Moralne vrednosti moga naroda ispunjavale su me. Njima su me naučili moja majka i oni nepismeni seljaci na seoskim poselima u Idvoru. Nikakva druga nauka nije na mene učinila dublji utisak“, sa divljenjem je govorio genijalni Mihailo Pupin. Te moralne vrednosti i druge plemenite vrline našega naroda trebalo bi, u vremenu bez posla, u vremenu subkulture bezličnih masmedija, da našem naraštaju u matici i rasejanju posreduje Srboslov, koga još nemamo, a nužno nam je potreban – smatra jedan od najaktivnijih nacionalnih radnika u dijaspori dr Miloje Milićević.
Antrfile
ZADUŽBINARI SRPSKIH HRAMOVA
Zahvaljjući isključivo zalaganju dr Miloja Milićevića kupljena je 1990. godine za naš živalj u Berlinu prostrana (600 m²), velelepna crkvena zgrada, oživljen crkveni život i znatno osvežena parohijska kasa. Porodica Milićević je izdašno pomogla podizanje hrama u Garašu i obnovu požarom uništenog Sabornog hrama u Nišu.
Antrfile
FOND DIJASPORE ZA MATICU
Prilozima iz rasejanja 2000. godine sakupljeno je 12 miliona nemačkih maraka. O toga je 6 miliona maraka Fond dijaspore za maticu investirao u obnovu porušene Srbije