Ko su najbogatiji Srbi u dijasporu i kako pokažu otadžbinu ?
ČOVEK VELIKOG SRCA
– Želja da se pomogne drugima, a pogotovo svom zavičaju – osnovne su motivacije zahvaljujući kojim je Milun Nikolić, elektroinženjer i poslovni čovek iz Beča, postao jedan od najvećih darodavaca srpskom narodu
Marko Lopušina
Gospodin Milun Nikolić iz Beča je austrijski milioner. Vlasnik je građevinske firme, veletrgovine i tri divne kuće u Austriji. U Austriji i Srbiji, međutim, gospodin Milun Nikolić je poznatiji po bogastvu svoje duše. Nikolić je rekorder humanitarnosti, jer je sa svojom gospođom Nadom i dvojicom sinova darivao humanitarnu pomoć svom narodu u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj.
Njihovi prijatelji su izračunali da je Nikolić sa porodicom od 1976. godine, kada je počeo da pomaže svoj narod, do danas dopremio je 223 šlepera pomoći u otadžbinu, vrednih najmanje 15 miliona evra.
– Po ovim podacima Milun Nikolić je evropski rekorder dobrote i humanosti – naglašavaju prijatelji gospodina Nikolića.
Po humanosti pamte ga ljudi iz njegovog zavičaja
Puste Reke, Gornjeg Brestovca, Bojnika, ali i iz Leskovca, Kragujevca, Gračanice, Beograda, Mionice, Banja Luke i drugih mesta u otadžbinskim zemljama. Od siromašnog dečaka iz Gornjeg Brestovca, gde je rođen 1950. godine, Milun Nikolić je kao elektroinženjer, u tridesetim godinam života postao jedan od najmlađih tehničkih direktora dečje bolnice „Sveta Anna“ u Beču. U toj austrijskoj bolnici oživeo je svoj porodični osećaj za darivanje, humanost i pomoć.
– Gospodin Nikolić je veoma mlad došao kod strica 1973. godine u Beč da radi. Imao je potrebu da se kroz rad bori za svoju poziciju u tuđini i da se decenijama dokazuje kao ličnost. Stekao je tri kuće i zavidan imetak, je ostavio u srpskoj zajednici snažan pečat kao dobrotvor i humanitarac. Šlepere lekova, medicinskih aparata, opreme i sanitetskog materijala slao je u zavičaj. Podigao je crkvu u svom selu Gornjem Brestovcu, opremio Dom zdravlja u opštini Bojnik. Pomagao je mnogim bolnicama širom Srbije i Republike Srpske. Darivao je šesnaest ambulantnih kola za hitnu pomoć – pokušao je Milivoje Radovanović, biznismen i saradnik dijaspore iz Beograda, da opiše humanost ovog čoveka koji je zaljubljen u svoj narod.
Takvu nesebičnu pomoć zavičaju Milun Nikolić jednostavno formuliše na svoj način:
Milun Nikolić sa suprugom kod vladike niškog Irineja
– Sve što godinama činim za napaćeni narod Srbije, za moju Pustu Reku i moj Brestovac, rezultat je mog rodoljublja. Takav sam se, izgleda, rodio i dok trajem pomagaću ljudima koji tamo teško žive – kaže Nikolić, dok se krajem marta 2019. godine priprema za novi susret sa patrijarhom srpskim Irinejom i za novu humanitarnu pomoć na Kosmetu.
Veruje se da je težak seoski život u mladosti, kada je kao dečak prizivao pomoć, doprineo tome da se Nikolić iskaže kao humanitarac. Za sebe kaže da je poreklom iz Puste Reke i da je Pustorečanin. Potiče iz porodice dede Ljubomira Nikolića iz Gornjeg Brestovca i babe Stojane iz Bublice. Otac Velimir i majka Stana su iz Gornjeg Brestovca.
Odrastao je, kao i mnogi njegovi vršnjaci, u Brestovcu, u siromaštvu, uz malo zadovoljstva i mnogo rada. U porodici je kao dečak radio sa roditeljima od jutra do kiše.
– Živeo sam u kući pored reke i vrlo mlad shvatio da voda više uzima nego što daje. Morao sam da radim da bih živeo – priča Nikolić.
MLADI GASTARBAJTER
Bio je dobar đak u osnovnoj školi. Rado se seća svog učitelja Božidara Stankovića iz sela Donjeg Konjuvca, koji je radio u Brestovcu tri decenije. Posle osnovne škole koju je završio u Brestovcu, upisuje srednju Elektrotehničku školu u Beogradu, jer ga posebno zanima fizika. Nakon završene srednje škole sledi odsluženje vojnog roka u JNA na ostrvu Lastovo. U Hrvatskoj je našao i prvi posao, jer je na Lastovu nekoliko meseci je radio kao kinooperater.
Nikolić se vraća kući iz Hrvatske 1972. godine, sa nešto ušteđevine i upisuje Višu elektrotehničku školu. Školovanje je nastavio u Subotici, gde nalazi i posao i uspeva da uporedo završi fakultet.
– U Beč sam krenuo kod strica Sibina Nikolića, koji je kao ratni zarobljenik zarobljen i smešten u logor Mauthauzen. Posle oslobođenja 1945. ostao je u Austriji. Kod stirca sam stigao sredinom aprila 1973. godine. Imao sam tek 22 godine, dugu kosu, tesne pantalone i majcu na sebi. Najpre sam išao u školu, polagao dodatne ispite da bih nostrifikovao diplomu elektroinženjera. Zaposlio sam se u “Simensu” Usledio je potom mukotrpan rad da bih napredovao na poslu.
U Beču je Milun upoznao mladu Nadu Stojisavljević iz Bosanske Krupe, koja je sa porodicom došla u Sremske Karlovce. A odatle stigla u Beč. Zavolela je Miluna i udala se za njega. Izrodili su dvoje dece, sinove Aleksandra i Sašu.
– U Beču sam radeći tražio sebe i svoje mesto u društvu koje i početkom osamdesetih nije bilo naklonjeno stranim radnicima – seća se Milun, koji je srećan što u Austriji ima svoju porodicu i uspešno porodično preduzeće.
Zajedno sa Milunom rade njegova supruga i sin. Gospođa Nada je posebno aktivna sa suprugom u humanitarnim poslovima. Danas je gospođa Nada Nikolić kao humanitarac predsednica Kola srpskih sestara u Eparhiji austrijsko-švajcarskoj.
– U Austriji je stalno bilo potrebno da se još više radi, da budeš uporan, ali i odgovoran prema sebi, porodici, ali i svom narodu – priča Milun Nikolić, koji je u međuvremenu postao vlasnik trgovinskog lanca “Kosmo” za uvoz i plasman srpskog piće i hrane u Austriji i Nemačkoj.
Tu pomoć narodu Nikolić je započeo kao član, aktivista, osnivač i donator organizacije “Humanitas” i kluba “Nikola Tesla” u Beču.
– Sve je počelo sedamdesetih godina kada sam video da ambulanta u mom selu Brestovac nema zavoj i lekove protiv bolova. Odlučio sam da im ja to kupim i pošaljem. I od tada moje darivanje i pomoć narodu traju već skoro pola veka – otkriva Milun Nikolić.
Kao humanitarac prvo je delovao preko srpsko-asutrijskog društva “Humanitas”, čiji je bio osnivač. Za prvog predsednik ovog društva predložio je profesora Maletića iz Sarajeva, sa kojim je dugo sarađivao.
U “Humanitasu” su o Nikoliću govorili:
– Milun daje i pomaže koliko svo ostali naši dobrotvori zajedno ! Podario nam je sa svojom porodicom devedesetih godina pomoć vrednu pola miliona maraka.
Njegov sistem rada je bio jednostavan. Kao zastupnik fabrike voda “Knjaz Miloš” iz Aranđelovca imao je veliki parking plac i magacin za prijem njihovih proizvoda iz Srbije. Kamioni iz Arađelvoca su dolazini puni, a trebalo je da se vraćaju prazni u Srbiju.
– Dogovorio sam se sa direktorima fabrike “Knjaz Miloš” da njihovi kamioni prevoze natrag u Srbiju humanitarnu pomoć. I tako da budu od koristi narodu i državi. Mi iz “Humanitasa” smo sarađivali sa Crvenim krstom Jugoslavije i Crvenim krstom Srbije, potom sa Crvenim krstom republike Srpske i Crvenim krstom Crne Gore – seća se Milun Nikolić, koji je u međuvremenu postao član Crvenog krsta Austrije.
Srpsko austrijsko kulturno-humanitarno društvo “Humanitas” je u vreme pune aktivnosti inženjera Miluna Nikolića tokom 1999. godine uputilo pomoć Crvenom krstu Srbije, vrednu 21,4 miliona austrijskih šilinga. Objavljujemo listu primalaca ove humanitarne pomoći i vrednosti pošiljki iz “Humanitasa”.
Veliki donatori sa kojima je odlično sarađivao bili su Bečka bolnica “Sveta Ana”, humanitarno društvo “Karitas”, austrijskom organizacijom “Sused u nevolji”, organizacijom “Kosovo hifle”, Rimokatoličkom crkvom, Protestanskom crkvom i Magistratom grada Beča. Bečka bolnica “Sveta Ana” mu je poklanjala višak svoje medicinske i bolničke opreme da je šalje srpskom narodu. Sa austrijskim “Karitasom” je na primer, podelio 10.000 poklona srpskoj deci u otadžbini za Novu godinu.
– Austrijanci su mi uvek pomagali kada sam im se obratio za pomoć. Zajedno sa njima uspeo sam devedesetih godina da angažujem međunarodnu vojsku
SFOR da mi njihovim kamionima prebace pomoć iz Austrijer u BiH – objašnjava Nikolić – Naime,doktor Starović, hirurg iz Sarajeva, koji se preselio u Foču, tražio je od mene pomoć iz Austrije. Ja sam poznavao skeretaricu Glavnog štaba austrijske vojske za BiH i preko nje ugovorio sastanak sa komandantom. Ubedio sam ga da teretni kamioni SFOR-a i austrijske vojske prebace 15 šlepera humanitarne pomoći Srbima.
CRKVENI DOBROTVOR
Kada je krajem devedesetih “Humanitas” prestao sa radom, Srpska pravoslavna crkva u Austriji i Crkvena opština “Sveti Sava” u Beču formirali su svoj Humanitarni odbor za pomoć srpskom narodu. Za predsednika je izabran humanista Milun Nikolić, koji je i ovog puta bio najveći donator humanitarne pomoći.
Tek što je osnovan Humanitarni fond SPC u Beču početkom maja 2002. godine dobrotvori Dragan Dragić, Slaviša Savuljisković i ing. Milun Nikolić poslali su kao pomoć bolničku opremu i medicinski materijal bolnicama u Negotinu i Jabukovcu.
– Vodio sam od 2002. godine Humanitarni odbor Crkvene opštine “Sveti Sava” u Beču zajednom sa protom Đorđem Kneževićem. Sarađivao sam tom prilikom sa episkopom srednjeevropskim Konstantinom, a danas sarađujem sa episkopom austrijsko-švajcarskim Andrejom. Godinama sarađujem sa Patrijaršijom SPC u Beogradu i vladikom niškim Irinejom, a danas srpskim patrijarhom Irinejom – priča Milun Nikolić i pokazuje nam Orden Svetog Save drugog reda, koji je dobio 1996. godine od tada vladike niškog Irineja za pomoć brestovačkoj parohiji.
Iz Izveštaja Crkvene opštine Svetog Save u Beču vidi se da je g. Nikolić do sredine 2002. godine sakupio pomoć vrednu 13.778 evra. A da je potom crkveni Humanitarni fond sa 77.260 evra nabavio medicinsku opremu i uređaje, kao i bolničke krevete i mašine za pranje posteljine.
U rodnom selu Brestovcu ovaj bečki biznismen i darodavac podigao i opremio crkvu Svetog Georgija.
– Brestovačku crkvu Svetog Georgija počeo sam da gradim na temeljima ovog hrama koji su podignuti još 1933. godine. Temelji su za vreme Drugog svetskog rata srušeni. Kao dete često sam prolazio pored srušene svetinje. Posle mnogo godina odlučio sam da je obnovim kao izraz duhov-nosti našeg naroda, kao simbol naših korena i pravoslavne tradicije. Sada narod ima gde da se moli bogu i okajava svoje grehe To je moj lični i porodični poklon zavičaju i rodnom Brestovcu – otkriva nam gospodin Milun Nikolić.
Tu ova njegova pomoć nije stala. Nikolić je crkvena zvona za novu crkvu uradio u livnici “Popović” u Beogradu, a oslikavanje hrama platio je Agenciji za ikonopisanje profesora Kobre Kovačevića. Lokalnom svešteniku ocu Ljubomiru darivao je zajedno sa sinom Sašom auto “mazdu” da može lakše da obilazi parohiju i parohijane.
Nikolić je pomogao obnavljanje i restauraciju i drugih crkava i manastira u Srbiji, Republici Srpskoj i samoj Austriji U Republici Srpskoj je, na primer, Nikolić je pomagao obnovu hrama Svetog Ilije proroka u Marićkoj. Darivao je Milun Nikolić sa suprugom Nadom bakarni krov i ugradio sistem klimatizacije. Ova pomoć je vredela 200.000 šilinga.
U Beču je Grcima izgradio kapelu i potom 2015. godine renovirao novu pravoslavnu crkvu.
– Kada je bečki kardinal Šenborn u ime Rimokatoličke crkve poklonio Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Austriji hram Nojlerhenfeld u 16. bečkom okrugu. I kada je Crkvena opština “Svetog Save” pruzela ovu crkvu, ja sam je o svom trošku renovirao spolja i iznutra. Izgradio sam nov sistem grejanja, adaptirao četiri kancelarije, toalete. Preneo sam ikonostas iz stare srpske ckrve i ugradio u novi hram. Sve to je mene koštalo oko 150.000 evra. Sada ovaj srpski hram vodi otac Petar sa kojim odlično sarađujem.
SREĆA NARODA
Kao prijatelj kraljevske porodice sarađuje sa princom Aleksandrom Karađorđevićem, princezom Katarinom i njenom humanitarnom organizacijom. Zatim sa organizacijom “Dobročinstvo” i Stevanom Munjazom, gatarbajterom poreklom iz Vršca. Sa Radio Beogradom je početkom 21. veka sakupljao pomoć za Srbe na Kosmetu.
– Živimo u svetu dehumanizacije i globalizacije, u kome vladaju zakoni profita i potrošnje, a ne brige o živim svorenjima, ljudima i životinjama. U takvom svetu dobrota, davanje, darivanje i humanost su prava vrednost. Ja sam se opredlio za dobrotu čoveka prema čoveku – iskreno kaže dobrotvor Milun Nikolić.
Najviše pomoći, što je i logično, Mulin Nikolić sa porodicom dao je svom zavičaju, selima Brestovac, Pusta Reka i opštini Bojnik. Jedne zime je u zavičaj posalo čak 300 šporeta “Alfa” Vranje za stara i siromašna domaćinstva. Uz šporete darivao im je i novac da kupe drva i ugalj. Samo Brestovcu je do 2002. godine dao pomoć vrednu više od tri miliona evra, zapisali su austrijski mediji.
Od mnogih priznanja koje je Milun Nikolić dobio za svoj humanitarni i dobrotvorni rad i donatorstva izdvajaju se: Orden Svetog Save drugog reda, Zlatna plaketa „Čovek velikog srca“, Povelja Počasni građanin Puste Reke, Oktobarska nagrada opštine Bojnik. Počasni je član kluba “Postorečana” iz Puste Reke i učesnik manifestacije “Pustorečki dani”, čiji je donator.
Nikolić ima još oko 60 zahvalnica i povelja dobijenih od bolnica, parohija, škola i opština koje je pomagao. Godine 2005. Milun Nikolić je od Ministarstva za dijasporu Srbije u Beogradu odlikovan Ordenom „Čovekoljublje“. Za Miluna Nikolića sva javna priznanja su mala satisfakcija, jer on za plamenitost i humanost takvu vrstu nagrade ne očuje.
– Za mene je najveća nagrada sreća mog naroda. I dok trajem pomagaću svoj narod, ljudima koji u otadžbini teško žive – priznao nam je dobrotvor Milun Nikolić i najveći humanista iz Austrije i srpskog rasejanja.