Izdavac: Narodna knjiga, Beograd, 2005
Tajno spijunsko bratstvo. OZNA: Oci i usi srbije. Crvena kuga. UDBA: Srpska kletva. Glava generala Draze. Podzemni rat. Tortura nad seljacima. Omca za staljiniste. Tvrdokorni Dido. Brionski obracun. SDB: Zavadena policija. Politicka izolacija. Kosmetska drama. Titova prevara. Nacelnik iz valjeva. SDB ubija. Rat sa Dolancom. Bosanska ofanziva. Raspad sistema bezbednosti. RDB: Srbija sa tri sluzbe. Miloseviceva garda. Srpske paravojske. Krvave beretke. Svedocenje Sretena Lukica. Jovicini mesetari. RDB 2: Cuvar dinastije Milosevic. Dosije smrti. Srpski gradanski rat. RDB 3: Demokratija u agenturi. Puc protiv Djindjica. BIA: Truli kompromis. Premijera ubi obezbedenje. Lisice za ledenog. BIA 2: Kostunicina policija. Ko je ko. Dokumenta. Literatura. Biografija.
Punih sest decenija Srbijom su vladali Partija i Sluzba. Tek umir komunizma 5. oktobra 2000., kada su SPS i JUL nasledili partneri iz DOS-a, izazvao je i reformatorske promene u srpskoj politickoj policiji. To se, doduse, dogodilo sporije nego sto su demokrate zelele, tek u zimu 2001. godine, kada je general Rade Markovic, nacelnik RDB smenjen, a na njegovo mesto prvog tajnog policajca doveden Goran Petrovic. Tek potom je Sluzba reorganizovana i reformisana.
I taj proces sporovoznog rusenja glavnog stuba komunisticke vlasti Slobodana Milosevica, a i ostalih srpskih vladara od 1945. do 2001. godine, pokazao je koliko je politicka policija u Srbiji bila snazna, mocna, lukava, spretna i opasna. Uostalom, zadatak Sluzbe, kako su je zvali i politicari i policajci,
svih tih 60 godina bio je da brani, stiti i cuva Drzavu, tacnije jedinu partiju na vlasti, njen politicki vrh, a i samu sebe, od tzv. unutrasnjeg neprijatelja.
Za razliku od Drzave koja je odumirala vise puta, za ovih 60 godina, Sluzba je kao hidra umela da menja svoj oblik i lice, ali da ostaje visoko kotirana u politickim strukturama vlasti. Kada je Marsal stvarao svoju
„revolucionarnu pesnicu“ Oznu, preuzeo je kadrove Kominterne i svoje partizane skolovao za spijune u Moskvi. Vozd je preuzeo deo te Sluzbe i ostavio je u naslede Legalisti, koji je postao predsednik svih Srba. Tako je Udba, pod imenima Sluzba drzavne bezbednosti, Resor drzavne bezbednosti i Bezbednosno-informativna agencija opstajala i vladala nasim tajnim zivotima.
Ova knjiga je pokusaj da se na jedan enciklopedijski nacin odgovori na pitanja kako je nastajala i sta je radila srpska tajna policija, ko su bili njeni sefovi, saradnici, dousnici, ali i njene zrtve u samoj Srbiji?
Dr Andreja Savic je, u svom udzbeniku za srpske policajce 1994. godine, dao jednu preciznu definiciju tajnih sluzbi, koja odslikava sustinu njihovog postojanja i delovanja:
»Sluzba je drustveno – istorijski i klasno uslovljena, specijalizovana organizacija, koja u okviru svog delokruga rada, sprovodi tajne obavestajne, kontraobavestajne i subverzivne akcije prema vitalnim interesima protivnika, koristeci pri tom, takode, specificne metode i sredstva, sa ciljem ostvarivanja odredenih politickih interesa i zastite unutrasnje i spoljne bezbednosti zemlje.«
U svim drzavama sveta, ta sluzba je formacijski smestena u resor drzavne bezbednosti pri civilnim, a negde i pri vojnim ministarstvima. A negde je zasebna u okviru vlade ili parlamenta.
Taj resor drzavne bezbednosti, kao deo drzavnog aparata, bio je neosporno i institucija koja bitno utice na stvaranje politickih odluka garniture na vlasti. Taj uticaj tajna sluzba, a posebno politicka policija zasniva, tvrdi dr Andreja Savic, pre svega na svojim specijalnim ovlascenjima i metodima rada, na monopolu nad najdelikatnijim informacijama, na usmeravanju same sluzbe prema drzavnickim i politickim potrebama vlasti, kao i na neposrednom kreiranju drzavne politike.
Odnos izmedu drzavne politike i tajne policije se u osnovi svodi na odredivanje poslova i zadataka za kontraobavestajnu sluzbu od strane politickog vrha, sa jedne strane i od povratnog uticaja politicke policije, svojim informacijama i analizama na organe vlasti, na drugoj strani. Iskusni agenti, medutim, skloni su da kazu kako je tajna policija uvek bila samo servis politickog vrha za borbu protiv unutrasnjeg i spoljnjeg neprijatelja, odnosno za ocuvanje postojeceg rezima.
A za neke politicke likove tajna sluzba je bila samo stepenica u partijskog karijeri. Na politickoj sceni Srbije, mogu se sresti mnoge licnosti koje su nekada radile za srpsku tajnu sluzbu. Vukasin Maras je sredinom pedesetih kao stipendista i radnik Udbe nadzirao vrata i prozore disidenta Milovana Dilasa. Danas je Maras clan Saveta ministara SCG. Bivsi ministar srpske policije Dusan Mihajlovic i lider Liberala Srbije je, na primer, radio u SDB Valjevo i kao najbolji polozio kurs za spijuna u SDB SFRJ. Dok je dr Nenad
Dordevic, danas biznismen, u beogradskoj tajnoj policiji bio zaposlen kao kontraobavestajac.
Od partizanskih dana do demokratskog 5. oktobra Srbija je imala jednu politicku policiju sa pet razlictiih imena: OZNA, UDBA, SDB, RDB i BIA. Stvorio je 1944. legendarni Slobodan Penezic Krcun kao Odelenje za zastitu naroda, da bi je prvi Titov bezbednjak Aleksandar Rankovic Leka, pretvorio u Upravu drzavne bezbednosti, sto je srpska tajna policija u sustini i bila sve do pocetka 21. veka.
Jos tokom rata u narodu je rodena posalica da »Ozna sve dozna«, koja se u srpskom zargonu odrzala do danasnjih dana. Druga izreka, koja je postala i politicki moto, glasila je »Udba je srpska sudba«. Ona je na najslikovitiji nacin odrazavala narodno shvatanje moci srpske Sluzbe. Kao verni cuvari marsala Broza i druge Jugoslavije, Srbi »oznasi«, »udbasi«, »debejci«, proganjali su, mnogo puta i bez suda, ne samo po principu velikog broja i velike nacije vec i svesno, upravo vlastiti narod. Srbi su u drugoj Jugoslaviji bili sami sebi i gonici i progonjeni, tacnije i dzelati i zrtve tajne policije. Svedoci akcija jugoslovenske politicke policije secaju se, Zelengore, crvenog terora, Golog otoka, obaveznog otkupa, Cetvrtog plenuma, studentskih demonstracija, maspoka, liberalizma, kosovske drame, i bosanskih progona, kao i slucaja osmorice.
U vreme vozda srpska tajna policija, koju je njegov nacelnik Jovica Stanisic prekrstio u Resor drzavne bezbednosti, bila je Milosevicev politicki i tehnicki servis za likvidaciju protivnika. Na meti srpske tajne policije devedesetih godina bili su lideri srpske opozicije, a od 1999.. i direktni Milosevicevi konkurenti za vlast. I danas se govori i raspravlja o demonstracijama 9. marta 1991. zatim o studentskim protestima u zimu 1996/97., zlocinu na Ibarskoj magistrali, likvidaciji Slavka Curuvije i Ivice Stambolica, „crnim operacijama“ JSO i njenih mafijasa.
Sudbina tajne policije u Srbiji je poslednjih decenija neraskidivo vezana za politiku, pa su tako i njeni sefovi bili, pre svega, politicki upotrebljivi ljudi. Poslednjih 40 godina, srpski ministri policije bili su Slavko Zecevic iz politicke garniture Kragujevca, Viobran Stanojevic, sekretar OK SK Zajecar, Svetislav Lalovic, opstinski funkcioner iz Arandelovca, Radmilo Bogdanovic nastavnik i policajac iz Svetozareva i Zoran Sokolovic, funkcioner iz Zajecara, kog je nasledio Vlajko Stojiljkovic, ministar od 1997. do 2000. godine. Posle 5. oktobra srpsku policiju vode Dusan Mihajlovic iz Valjeva, i beogradski advokat Dragan Jocic.
Kada su odlazili Draza Markovic i Petar Stambolic, povukli su se i Slavko Zecevic i Viobran Stanojevic. Kada su pali Ivan Stambolic i Dragisa- Buca Pavlovic pomereni su i Svetislav Lalovic i Branko Kostic. Kada je krajem osamdesetih dolazio Slobodan Milosevic, dosli su i Radmilo Bogdanovic i Zoran Janackovic, Zoran Sokolovic i Jovica Stanisic, ministar Vlajko Stojiljkovic i nacelnik tajne policije Rade Markovic.
Cim je Milosevic srusen novi premijer Zoran Dindic je imenovao Gorana Petrovica za sef RDB Srbije. Posle Dindicevog ubistva i ostavke Petrovica nasledili su ga Mica Milosevic i dr Andreja Savic, koji je RDB pretvorio u BIA. Vlada Srbije, predvodena dr Vojislavom Kostunicom je u prolece 2004. godine imenovala za prvog coveka Bezbednosno-informativne agencije nekadasnjeg diplomatu Radeta Bulatovica.
I ovakav politicki patronat demokrata nad novom tajnom sluzbom, zvanom BIA, pokazao je da je Srbija u tranziciju, u 21. vek zakoracila sa politickom policijom u nedrima svoje vlasti.
Autor
Beograd, Velika Gospojina 2005. godine