Izdavac: Evro, Beograd, 2000
Tajna armija komunizma. Spijuni Kominterne i NKVD. Josip Broz postaje Valter. Tajni agent Vidali. Ibeovci napadaju. Smrt Andrije Hebranga. Slucaj Dapcevic. Nemacko-Rusko prijateljstvo. Hrvatski i ruski proletar. Najopasniji Moskvin spijun. Najbolji Stevini ucenici. NKVD stvara i rusi UDBU. Proterivanje Jovanke Broz. Slucaj Mitje Ribicica. Krijumcari smrti na Balkanu. Ruski agent i prevarant. Napad preko Tirane. Demaci kolo vodi. Mahmut cuti i ceka. Spijun u Beogradu. Trojanski konj na Slatini.
Jugoslavija je i SSSR-u, i do skoro i Rusiji sluzila za potkusurivanje sa velikim silama!? Ovu tezu sredinom 2000. godine u Beogradu iznosili su mnogi naucnici, analiticari, pa i politicari kada su trazili odgovor na pitanje zasto Rusija direktno ne pomaze Srbiju i Crnu Goru u borbi protiv SAD i NATO. Obrazlozenje je bilo da se izgubivsi status supersile i imperijalni karakter drzave, Rusija nasla u praznom istorijskom hodu i da joj je bilo nuzno da na novim osnovama i u novim medjunarodnim i unutrasnjim okolnostima definise karakter spoljnopoliticke strategije. Kljuc ruskog prisustva na Balkanu bila je upravo kriza na prostoru bivse SFR Jugoslavije. Rusija je, u vezi s tom krizom, u velikoj meri definisala, pa i stabilizovala svoju novu poziciju u medjunarodnim odnosima, i jos jednom potvrdila cinjenicu da je njeno prisustvo na Balkanu vezano za ostvarivanje samo sopstvenih strateskih interesa, a ne i srpskih.
Dobri poznavaoci rusko-srpskih odnosa tvrde smelo da je to oduvek tako bilo, samo Srbi nisu bili spremni da se suoce sa tom i takvom istinom.
I ruski dvor je, na primer, bio spreman da podrzi sve srpske ratne ciljeve, ali je 1917. godine pala ruska carevina i stvorena burzoaska demokratska Rusija na celu sa Privremenom vladom, ciji ministar inostranih poslova izjavljuje da ?e Rusija oko junacke Srbije stvoriti Jugoslaviju.
Ali, u oktobru iste godine pada i ta vlada i stvorena je drzava sovjeta, ciji lider Lenjin uopste nije imao sluha za nacionalne probleme balkanskih naroda, ve? insistira da se svuda stvore sovjetske proleterske drzave, kako bi se sve zajedno oduprle ujedinjenom svetskom imperijalizmu.
Sa Brest-Litovskim mirom 1918. godine odnosi Srbije i Rusije ulaze u fazu likvidacije. Kraljevina Jugoslavija za sve vreme svog postojanja nije imala diplomatske odnose sa SSSR-om. Kralj Aleksandar i knez Pavle Karadjordjevic dobro su razumeli ruske ideje o svetskoj revoluciji plasirane preko Kominterne, cija je politika bila izrazito antijugoslovenska, sa ciljem da se Jugoslavija razbije.
Kako je svaka tajna policija na svetu samo produzena, negde tvrdja, negde meksa, ruka politike i diplomatije, tako je i moskovski KGB uvek bio samo batina u rukama ruskih vlastodrzaca. Zavisno od politike Moskve, KGB je bio ostriji ili mekaniji prema Jugoslaviji i Jugoslovenima. U poslednjem veku politiku zvanicne Moskve vodili su prvo Komunisticka internacionala, a potom KPb SSSR, na prvi pogled veliki saveznici komunista i Srba u prvoj i drugoj Jugoslaviji. Medjutim, i Kominterna i Komunisticka partija boljsevika, vodjeni svojim komunistickim internacionalizmom kao ideologijom i drzavnim interesima da vladaju Balkanom, nisu zeleli jaku i stabilnu kraljevski i partizansku Jugoslaviju.
Kada je rat zakucao i na nasa vrata, Knez Pavle i general Simovic zeleli su saveznistvo s Rusijom protiv fasizma, ali je Staljin vec bio sklopio pakt sa Hitlerom.
Za vreme rata u Jugoslaviji su stvorena dva pokreta otpora, a sve do 1942. Rusi nisu pruzali javnu pomoc Titu. Cak je na paradi na Crvenom trgu 1941. ucestvovao kao predstavnik Jugoslavije, jedan odred Kraljeve vojske.
Englezi su vrsili pritisak na Staljina da objedini ta dva oslobodilacka pokreta otpora u Jugoslaviji, ali on to odbija, da bi 1942. nestedimice stao na stranu Komunisticke partije Jugoslavije i poceo da kritikuje pokret Draze Mihajlovica. Prvi susret Tita i Staljina uprilicen je u septembru 1944. ali zapisnika sa tog sastanka nema, tj. ni jedan istoricar ga nije video. Umeto toga, izdato je jedno saopstenje u kome se kaze da je postignut sporazum izmedju Nacionalnog komiteta oslobodjenja Jugoslavije i Sovjetske komande o tome da NKOJ dozvoljava Rusima da prenesu svoje operacije na teritoriju Jugoslavije. Time Staljin prakticno priznaje Titovu vladu, odnosno priznaje Tita za gospodara drzave, jer on daje saglasnost da se ulazi na njegovu teritoriju. Samo mesec dana posle susreta sa Titom, Staljinu dolazi Cercil i oni se dogovaraju da u Jugoslaviji imaju pola-pola uticaja. Staljin je taj sporazum, napisan na parcetu hartije, parafirao. Zbog dogovora Staljina i Cercila mnogi Srbi jos i danas zive u uverenju kako je Hazjain tada prvi put izdao Srbe!
Moskovski zbiri pokusali su po nalogu Moskve da ubiju kralja Aleksandra, ali i druga Tita. Bila je to posledica saznanja da je SSSR poceo da gubi ili cak i izgubio dominaciju nad prvom, a posle i drugom Jugoslavijom. Centrala SSSR zelela zato da razbije Jugoslaviju kao produkt zapadnih interesa, a zatim da spreci jacanje srpskog nacionalnog bice iz straha da Srbi ne postanu vladari Balkana. Ovu tezu tesko je dokazati direktnim cinjenicama, jer da ponovimo, zvanicno Moskva i Beograd bili su saveznici punih pedeset godina. Jasno je, medjutim, da je Moskva uvek u toj vezi sa Beogradom gledala prvo i iskljucivo sebe.
Razlaz izmedju SSSR i Jugoslavije licio je na rat i bio je koban za ogroman broj Srba u Jugoslaviji. Tito i Staljin su ih zrtvovali. Do normalizovanja odnosa izmedju SSSR i Jugoslavije doslo je tek 1955. kada Hruscov dolazi kod Tita, u bratski zagrljaj.
Sovjetska tajna policija, kako kod da se zvala, ili NKVD ili KGB, imala je zadatak samo da tajno sporovodi pravu moskovsku politiku prema Jugoslaviji i Srbima.
Da su odnosi Komiteta drzavne bezbednosti prema Jugoslaviji zavisili su umnogome od politickih odnosa izmedju dve zemlje govori cinjenica da Sovjeti nikada nisu Jugoslaviji zaboravili 1948. godinu i, bez obzira na razdoblja srdacnih odnosa, KGB je uvek Jugoslaviju posmatrala s odredjenim podozerenjem. Iz tog podozrenja radjao se cesto i neprijateljski odnos prema Jugoslaviji i posebno Srbima u njoj.
Primera ima dosta. Za vreme madjarske krize 1956. godine kada se Imre Nadji s clanovima vlade sklonio u jugoslovensku ambasadu u Budimpesti, KGB je dobio zadatak da ga po svaku cenu izvede i uhapsi. U celu igru je bio umesan i Jurij Andropov, tadasnji sovjetski ambasador u Madjarskoj. On je predstavnicima jugoslovenske ambasade garantovao potpunu sigurnost za Nadja i clanove vlade ako napuste ambasadu. Medjutim, nekoliko blokova dalje autobus sa clanovima vlade je zaustavljen, sluzbenik jugoslovenske ambasade, koji ih je pratio, fizicki napadnut, a Nadji i drugovi odvedeni i kasnije streljani nakon montiranog procesa.
KGB je, nedvosmisleno je utvrdjeno, davao znatnu podrsku informbiroovskoj emigraciji u Sovjetskom Savezu i Evropi. Jedna od pomoci bilo je i organizovanje tzv. Barskog kongresa KPJ. Pocetkom sedamdesetih grupa informbirovaca odrzala je Osnivacki kongres KPJ, koja je po svom programu trebalo da bude vrlo bliska sovjetskoj partiji. Do otkrica ovog kongresa i njegovih ucesnika doslo se, slucajno. Naime, jedan od clanova sovjetske ambasade u Jugoslaviji je imao automobilsku nesrecu, a policija je u slupanom automobilu otkrila dokumente koji su upucivali na ucesnika Barskog kongresa. Izbila je afera, a odnosi izmedju dve zemlje i partije naglo su zahladneli…
Tek kada je na zahtev Josipa Broza Tita, tadasnji sekretar Izvrsnog biroa CK SKJ Stane Dolanc otisao u Moskvu i u razgovoru sa Andropovim i Breznjevom zapretio da ce Jugoslavija izneti u javnost umesanost sovjetske sluzbe bezbednosti u organizovanje Barskog kongresa, sovjetska strana je rekla da vise nece pomagati informbiroovsku emigraciju.
Kako je ta sprega funkcionisala pokazuje u svojim svedocenjima Anton Kolendic, koji tvrdi da je Lazar Mojsov jos dok je 1968. bio ambasador u Austriji postao veliki prijatelj Kurta Valdhajma, ministra inostranih poslova. Nesto kasnije obojica su postali stalni predstavnici SFRJ i Austrije u OUN, a kada Valdhajm dobija mesto generalnog sekretara namesta Mojsovu mesto predsednika Trideset druge godisnje skupstine Ujedinjenih nacija.
Tako se dogodilo da je Valdhajm uz podrsku KGB dogurao do OUN, a 1986. se kandidovao i za predsednika Austrije. U medjuvremenu Josip Broz Tito je Kurta Valdhajma odlikovao Ordenom jugoslovenske zastave i ugostio na Bledu. I eru Gorbacova i Jelcina karakterisala je ruska nemarnost prema Jugoslaviji i srpskom pitanju. Jer kada nije mogla da ima dominaciju Moskva se odlucila na tihu izolaciju Beograda. Deset poslednjih godina Moskva je utrosila da se ulaguje Zapadu i Novom svetskom poretku nego da sacuva svoje pozicije i interese u SRJ. Ruska vojska u BiH i na Kosmetu stitila je Srbe onoliko koliko su joj zapadne komande SFOR i KFOR dozvoljavale. KGB ili kako se sada zove ruska tajna policija, i tih burnih godina delovala je protiv Beograda. Nekad necinjenjem, a ponekad pogresnim cinjenjem. Umesto iskrenog saveznistva Moskva nam je slala politickog galamdziju Vladimira Žirinovskog da nam prodaje oruzje i laznu nadu, za kog je potom i sama rekla da je agent KGB.
Cetrdesetak i vise godina kasnije, u vreme raspada SFRJ i rata u Hrvatskoj, pa Bosni, i na Kosmetu, a potom i agresije NATO, mnogi su Srbi opet bili u zabludi smatrajuci da Rusi treba da udju u treci svetski rat zbog nas. Bila je to ogromna srpska zabluda, jer Rusija je i tada bila protiv Srba. Žrtvovala ih je Amerikancima zarad dobrih odnosa Moskve sa Vasingtonom.
Rusija jos od 1991. godine ima principijelan stav da krizu treba resavati posredstvom Ujedinjenih nacija. Medjutim, Rusija nije glasala u Savetu bezbednosti ni protiv jedne nametnute odluke Zapada, tako da je prakticno usaglasavala svoje odluke sa zapadnim zemljama. Ona je, zapravo, sve vreme nastojala da se ne konfrontira previse sa Zapadom, a da istovremeno zadrzi neku svoju samostalnu ulogu i, na neki nacin, bude advokat srpskih interesa. Ovde je to tumaceno na razlicite nacine. S jedne strane, mogle su se cuti primedbe rezima da Rusija nije htela da pomogne Srbiji, a, s druge strane, stizale su optuzbe opozicije, bas kao i ovih dana, kada je Živadin Jovanovic u Moskvi, da Rusija podrzava ovaj rezim i da je spremna da se sukobi s celim svetom samo da ovde zastiti svoje interese. Zaboravlja se da je, pocetkom marta, jos pre inauguracije Putina, predsednik ruske Dume Seleznjov, na pitanje da li ce ponovo biti razmatrano pitanje prijema Jugoslavije u Savez Rusije i Belorusije, odgovorio da hoce, ali tek posle slobodnih demokratskih izbora u SRJ.
Srbi su uvek patili od ruskog mita. Sami su ga pothranjivali i odrzavali i izdizali u nebesa, kada nam je bilo najteze. Kako mi je jednom prilikom rekla dr Jelica Kurjak iz beogradskog Instituta za medjunarodnu politiku, mitologizacija odnosa sa Rusijom narocito je dosla do izrazaja tokom eskalacije sukoba na Kosovu, odnosno, tokom agresije NATO-a na SR Jugoslaviju. Dr Kurjak mi je tada rekla:
– Iako se Rusija od samog pocetka sukoba na Kosovu zalagala za mirno resavanje sporova u okviru sistema Ujedinjenih nacija i OEBS-a, izbegavajuci da se stavi na bilo ciju stranu, ona je, i tokom rata i posle njegovog zavrsetka, sledila politiku svojih zapadnoevropskih partnera. Takvo ponasanje Rusije nailazilo je na ostre kritike srpskog, odnosno, jugoslovenskog rezima, koji su polagali „istorijsko pravo“ na zastitu od strane Rusije. U krajnjem ishodu Rusija je, medjutim, podrzavala odluke Zapada i time skupljala dodatne politicke poene koje ce, kao sto ce se videti na kraju kosovske krize, maksimalno iskoristiti za postizanje nekih svojih strateskih prioriteta, kao sto su obnavljanje vojnih veza sa nekim zemljama Zajednice Nezavisnih Drzava, donosenje nove koncepcije nacionalne bezbednosti i nove vojne doktrine, otpocinjanje borbe protiv separatizma i medjunarodnog terorizma u Ceceniji i obnavljanje odnosa sa NATO.
Jugoslovenska politicka i vojna elita je, medjutim, ruski deklarativni arsenal podrske borbi protiv NATO maksimalno koristila u svrhe zamagljivanja stvarnih cinjenica i stvaranja daljeg prostora za distanciranje od aktuelnih svetskih tokova i procesa. Mit o neospornoj pomoci slovenske brace zamagljen je pred hladnim cinjenicama o novoj konstelaciji odnosa u svetu. zakljucila je dr Jelica Kurjak.
Srpski narod je tada shvatio da je Rusija protiv Jugoslavije i samog Slobodana Milosevica, kao i citav svet. Mnogi Srbi su to umeli da shvate kako cin ucenjene Rusije, a mnogi nisu zeleli da prihvate tu vrstu izdaje cutanjem. Bila je to posledica jasne politike bojkota Beograda iz Moskve. To je dr Jelica Kurjak definisala na svoj nacin:
– Od 1991. godine Rusija je daleko od Balkana, i fizicki i strateski. Sa sadasnjim svojim potencijalima Rusija moze veoma malo da pruzi Srbiji i u ekonomskom i u vojnom pogledu, a politickom i da ne govorimo. Vecina zemalja ovog regiona se odvojila od Rusije, pa se i ona odvojila od nekih balkanskih zemalja, Jugoslavije recimo.
Odlaskom Borisa Jelcina sa trona i dolaskom pukovnika KGB Vladimir Putina ne celo Rusije, pocetkom 2000. godine, prvi put su iz Moskve poceli da stizu ozbiljni prijateljski signali. Cak je 10. jula 2000. godine objavljena i zvanicna promena politicke strategije Rusije prema Jugoslaviji, sto bi samo po sebi trebalo da znaci da ce i ruska obavestajna sluzba, poznata kao Federalna sluzba bezbednosti – FSB definitivno da preraste u saradnika SRJ.
Medjutim…
Raspad SFRJ pokazao je svu trivijalnost price „nas i Rusa 200 miliona“, jer ih je Kosmet, u junu 1999. godine doslo svega 200. I kada je Vladimir Putin izabran za prvog Rusa zvanicna Moskva je na zasedanju Kontakt grupe Rusija jasno izrazila solidarnost sa zapadnim drzavama i zajedno sa njima osudili pokusaj destabilizacije Crne Gore. I jasno i glasno podrzala reformski kurs Mila Djukanovica.
Tokom zime 1999. godine, ruski „Gasprom“ je skoro tri puta smanjio isporuke gasa Srbiji, pri cemu je to ucinio bez obavestavanja Beograda. Cele zime Rusija je isporucivala gas Srbiji na kredit, bez obzira na to sto je dugovala vec 300 miliona dolara. Ta poruka je zapravo glasila: „Moskva ne namerava da izdrzava srpski rezim Slobodana Milosevica“.
Moskva je potpunim odricanjem od Milosevica zelela da spreci pocetak rata Beograda sa Crnom Gorom. Rusija je usla u 2000. godinu ucenjena od SAD. Rusi su morali da ispune odredjene zelje Zapada da bi Vasington zazmirio pred dogadjajima u Ceceniji. To je bio i razlog sto Moskva nije nikada ozvanicila jugoslovenski savez sa Rusijom i Belorusijom, vec se samo poigravala sa njim.
Tacnije, Rusija je tajno slala poruku da je savez moguc, ali tek posto se u Beogradu promeni vlast, uspostavi demokratija i novi ljudi odluce da bi takav savez bio dobrodosao. Bio je to jos jedan ruski samar Srbinu Slobodanu Milosevicu i zvanicnom Beogradu.
Autor
Beograd 15. decembar 2000. godine