Izdavac: , 2003
I prva, i druga, i treca Jugoslavija imala je svoje podzemlje. U prvoj se ono nalazilo po sumama i gorama, jer su tadasnji hajduci bili odmetnici od obicnog sveta. Tezak seljacki zivot, ratne strahote, uobicajena drzavna nepravda, zelja za boljim zivotom po svaku cenu bili su razlozi zbog kojih se u Kraljevini Jugoslaviji izrodilo citavo pleme razbojnika i drumskih otimaca. Ove bande predvodili su legendarni Caruga, Gorski car i Ubica decijeg lica, kako je puk nazivao svoje hajduke. A tepao im je “gorski tici”…
I prva, i druga, i treca Jugoslavija imala je svoje podzemlje. U prvoj se ono nalazilo po sumama i gorama, jer su tadasnji hajduci bili odmetnici od obicnog sveta. Tezak seljacki zivot, ratne strahote, uobicajena drzavna nepravda, zelja za boljim zivotom po svaku cenu bili su razlozi zbog kojih se u Kraljevini Jugoslaviji izrodilo citavo pleme razbojnika i drumskih otimaca. Ove bande predvodili su legendarni Caruga, Gorski car i Ubica decijeg lica, kako je puk nazivao svoje hajduke. A tepao im je “gorski tici”.
Snazna jugoslovenska policija i zandarmerija uspevali su, medutim, da se dobro nose sa ovim hajducima, pa je vecina njih zavrsila na vesalima i u legendama. Izbijanje Drugog svetskog rata preseklo je kontinuitet kriminala u Jugoslaviji i nacinilo da ga posle 1945. godine posmatramo u sasvim drugacijem, gradskom svetlu.
Poratno jugoslovensko podzemlje se radalo pedeset godina iz beogradske materice. Zitelji tog prizemnog i suvorog sveta bili su, uglavnom, mladici prepusteni sebi, koji su ponikli u Beogradu ili su kroz njega samo projurili. Zajednicko svima njima je bilo da zive na ivici ili ispod zakona, ne bi li opstajali na balkanskoj i evropskoj vetrometini. U potrazi za avanturom, ali i za zivotom, gazili su putevima koji su ih vodili od kuce u beli svet, a potom vracali ovamo. Neki su Beograd napustali kao dobrovoljci, neki kao begunci, pojedini kao izgnanici, sa pravim ili laznim pasosima, najcesce i bez njih. Vecina njih uspela je da osvoji i zaprepasti uplasenu Evropu. Vracali su se ponekad kuci kao junaci dana, kao zarobLjenici medunarodnih cuvara reda, ali i kao nasminkani lesevi.
Taj proces je imao svoju ne samo socijalnu vec i politicku notu. Kao sto je Zapad pruzao utociste jugoslovenskim politickim emigrantima, tako je primao i ove iz podzemlja. Njihovo prvo skloniste je bio Pariz, zatim Milano i Frankfurt, pa Bec, Amsterdam, Stokholm, a danas su to Moskva, Atina, Budimpesta, London. Sve do sredine osamdesetih, kada je Jugoslavija odigrala svoju poslednju ulogu Trojanskog konja u hladnoratovskom filmu, Evropa je trpela nase delinkvente. A onda, kada su na Starom kontinentu shvatili da se SFRJ raspada i da od nje vise nema vajde, preko noci je odlucila da ih vrati u otadzbinu. Tada je u Frankfurtu beogradski momak Goran Vukovic, uz saglasnost nemacke policije, ubio Ljubu Magasa, legendarnog kuma svih jugoslovenskih kumova u Evropi.
Od tog trenutka istorija jugoslovenskog podzemlja se deli na vreme „pre i posle Ljube Zemunca“. U prestonicu su pristigli profesionalni otimaci tudeg blaga, reketasi, batinasi i revolverasi, dileri, pa i likvidatori, koji su se udomili kao velike patriote i novi narodni heroji kod svojih politickih patrona. Tako je povratkom familije tvrdih momaka i Beograd napokon dobio svoje podzemlje. Najsurovije na svetu, jer je njegov prepoznatljiv znak bila nenajavljena smrt.
Zajedno pored njih rasle su neke nove ubice i raibojnici, ali i njihove zrtve. U trecoj Jugoslaviji, bitke za srpstvo porodile su i junake kojis u pokusali patriotizam da unovce po svaku cenu. Mnogi od njih, kako su ratovi u Hrvatskoj, Bosni i na Kosmetu prestajali, nastavljali da se bore i ginu u gradskim bitkama za tude blago. Likvidacije su postale ne samo beogradska vec i provinsijska svakodnevnica. Uvek posle te najavljivane smrti javnost se pitala ko je sledeci. Zeljko Raznatovic je jednom prilikom na pitanje da li je on na redu posle likvidacije generala Radovana Stojicica Badze, odgovorio: – Bas me briga!
Tajna Raznatoviceve smrti jos nije sasvim odgonetnuta, sudenje njegovim ubicama se tek priprema, a vec je doslo vreme koje se u Srbiji meri sa arsinom “pre i posle Arkana”. Ljudi se sada manje pitaju ko je sledeci, a vise ko je jos ostao ziv. Neukusno je pominjati njihova imena da ih sutra ne bismo videli u cituljama. Ovaj rukopis je samo podsetnik na zivot koji nam se desio mimo nase volje.