MARKO LOPUŠINA

Umro je američki nobelovac

KARTEROV MIR U BOSNI

– U američkoj državi Džordžiji, na svom imanju i u svojoj kući preminuo je Džimi Karter, nekadašnji 39. predsednik SAD i prijatelj srpskog naroda

Piše: Marko Lopušina

Karter je umro u 101. godiniu života. Rođen je 1. oktobra 1924. godine u Pleinsu, Džordžija. Od oca Džejmsa je naučio da uzgaja kikiriki, a od majke Lilijan Karter da bude baptista i mirotvorac. Bio je američki predsednik u jednom madatu od 1977. do 1981. godine, kada je upamćen kao zagovornik visokih poreza i kamata, pa ga srednji sloj Amerike i poslovni svet nije previše voleo.

– Karter je bio predsednik Karter centra, mirovne institucije koju je osnovao radi izučavanja kriznih situacija i prevazilaženja ratnih sukoba u svetu. Za njega sam prvi put čuo kada je u Beloj kući krajem sedamdesetih godina prošlog veka primio jugoslovenskog predsednika Josipa Broza sa suprugom Jovankom – seća se doktor Borko Đorđević, prijatelj Džimija i Rozalin Karter.

Karter, Karadžić, Đorđević na Palama 1994.

Narednih godina doktor Đorđević je operisao američke prve dame, da izgledaju lepše i mlađe, pa i samu Rozalin Karter, koja mu je pomogla da se približi Džimiju, prvom čoveku Karter centra.

– Uz pomoć Rozalin Karter otkrio sam da je Džimi Karter kao predsednik SAD sarađivao sa Titom i Jugoslavijom. Josipa Broza je koristio kao svog špijuna i kurira, koji je Leonidu Brežnjevu, prvom čoveku Sovjetskog Saveza, nosio tajna pisma i dogovore oko nuklearnog razoružanja sveta – otkrio mi je plastični hirurg i republikanac Borko Đorđević iz Kalifornije

Kada je Tito umro 1980. godine Karter i Brežnjev su se dogovorili da mu dođu na sahranu u Beograd. A onda se Brežnjev predomislio i poslao Karteru poruku da neće doći. Džimi Karter je odustao od puta u Beograd i na sahranu Josipu Brozu poslao svoju majku. Vođa SSSR-a Leonid Brežnjev je prevario bivšeg američkog predsednika i došao je na Titovu sahranu. Da bi ispravio svoju grešku što se nije oprostio od svog prijatelja i tahnog kurira Tita, Karter je kasnije posetio Beograda i razgovarao sa Cvijetinom Mijatovićem, tadašnjim predsednikom SFRJ.

– Slobodan Milošević je početkom devedesetih, pošto su SAD i UN uvele sankcije SRJ tražio Kartera da ga zamoli za saradnju i pomoć u oslobađanju Srbije i Crne Gore od američke blokade. Milan Milutinović, naš ambasador u Grčkoj imao je zadatak da kontaktira Kartera, ali ga je ovaj odbio. Meni je Radovan Karadžić, predsednik Republike Srpske rekao da on želi da sarađuje sa Džimijem Karterom kao mirotvorcem u BiH. Stupio sam preko gospođe Rozalin Karter sa Džimijem u vezu i on je pristao da dođe u Bosnu da pomiri Bošnjake, Hrvate i Srbe. Bilo je to tačno pre trideset godina – seća se danas dr Borko Đorđević.

PRE INTERVENCIJE

Prvi angažman Kartera u sukobu dogodio se u junu 1994. Karadžić je tražio način da ponovno uđe u pregovore i ponudi ustupke. U njegovim pismima Karteru rekao je da postoji veliki pritisak unutar vođstva bosanskih Srba da prihvate loš plan Kontakt grupe. Karter je odgovorio bosanskim Srbima da će, ako i Karadžić i Milošević izraze interes, Karter centar biti spreman da se privatno posavetuje sa ovlašćenim izaslanikom da proceni koje bi mogle biti potencijalne prednosti od neposrednog uključivanja Kartera.

Odgovor je stigao Džimiu Karteru u obliku rukom pisanog pisma od samog Radovana Karadžića. U pismu je zatražio da Karter poseti Karadžića na Palama, u sedištu rukovodstva bosanskih Srba, i ponudio da pošalje nekoliko izaslanika da posete Kartera u Džordžiji da razrade tačno ono što je Karadžić imao na umu. Nakon savetovanja sa predsednikom Bilom Klintonom, Karter je pristao da primi izaslanike u svom domu u Plainsu za oko sedam dana.

Klinton je rekao Karteru:

– Možeš da vodiš mirovnu politiku u BiH, ali samo kao civil i građanin SAD, a ne kao političar iz Vašingtona.

Delegacija bosanskih Srba stigla je u Atlantu uveče 13. decembra 1994. Činili su je Tom Henli, advokat iz Los Anđelesa koji je inicirao kontakt; Borko Đorđević, lekar i naturalizovani američki državljanin srpskog porekla, kolega Karadžića na Medicinskom fakultetu i neplaćeni konsultant za pitanja bosanskih Srba; i Slavko Lazarević, Karadžićev viši savetnik za bezbednost. Tokom sastanaka sa Barnsom i Nojem te večeri i tokom vožnje od Atlante do Plainsa sledećeg dana, delegacija je razgovarala o tome što su hteli od Kartera.

Njihov cilj je bio da dovedu Kartera na Pale da se susretne sa Karadžićem što je pre moguće. Oni su rekli da je Karadžić video u Karteru put da bosanski Srbi krenu prema novom prekid neprijateljstava, što zatim dovodi do nastavka mirovnih pregovora. Karadžić, koji je bio izolovan od strane Miloševića i Kontakt grupe, je tvrdio da je jedini stvarno nadležan za zbivanja u Bosni i da mu je potreban put da ponovno uđe u razgovore.

– Karadžić je smatrao da je Karter prihvatljiv pojedinac preko kojega je mogao napraviti ustupke koje prethodno nije hteo napraviti. Naša delegacija je ocenila neslaganje između Karadžića i Miloševića kao nepomirljivo na osnovu njihovih različitih vizija za budućnost: Karadžić je hteo demokratiju; Milošević je hteo komunističku Veliku Srbiju – objašnjavao je dr Borko Đorđević.

Predstavnici Centra rekli su delegaciji da bi trebalo preduzeti neke vidljive radnje koje bi pokazale Karteru da Karadžić može i da će kasnije sprovesti značajne obaveze. Delegacija se složila, a dve grupe su odabrale nekoliko mera koje je Karadžić mogao sprovesti pre Karterove posete. Mere su odabrane da pokažu da Mladić i vojska podnose izveštaje Karadžiću i da je Karadžić ozbiljno spreman da se poboljšaju uslovi za sve strane. Delegacija je kontaktirala Karadžića iz „The Kozy Korner“, lokalnog restorana u Plainsu, pre odlaska kod Kartera kući. Karadžić je prihvatio predlog, ukazujući da će reagovati pozitivno ako Karter zatraži sledećih šest mera kao preduslov za svoje učešće:

– Dopustiti slobodno kretanje redovnih humanitarnih konvoja UN-a u celoj Bosni;

– Ukloniti sva postojeća ograničenja za slobodno kretanje predstavnika UNPROFOR-a;

– Pustiti sve muslimanske ratne zarobljenike od devetnaest godina ili niže;

– Poštovati primirja oko Sarajeva;

– Otvoriti sarajevski aerodrom; i

– Garantovati ljudska prava sada i u budućnosti.

Karter je tada razgovarao telefonom direktno sa Karadžićem, koji je prihvatio uslove za Karterovo angažovanje. Na osnovu tog razgovora sa delegacijom, Karter je pozvao predsednika Bila Klintona i obavestio ga da je u toku uspešno sprovođenje šest mera, da planira da putuje u Bosnu kao privatni građanin i zastupnik Karter Centra.

Klinton je izrazio određeni skepticizam o verovatnoći uspeha, ali je bio zadovoljan radi truda i podržao putovanje. Za nekoliko sati, mediji su bili obavešteni o mogućoj misiji, sa namerom da polazak bude za tri dana, 17. decembra 1994. godine.

MIR OD 4,5 MESECA

Karter Centar proveo je veći deo idućih nekoliko dana održavajući vezu sa američkim Stejt Departmentom i UN-om, u praćenju sprovođenja dogovorenih mera i dogovorima za putovanje u Sarajevo. Karterovi ljudi su razgovarali o mirovnoj misiju u Bosni sa pomoćnikom američkog državnog sekretara za evropska i kanadska pitanja Ričardom Holbrukom i Tomasom u Vašingtonu 16. decembra, predstavnicima Centralne obaveštajne agencije, Saveta za nacionalnu bezbednost, a Stejt Department je informisao Džimija Kartera.

Oni su savetovali Kartera da bi mogao pomoći u pokretanju mirovnog procesa pokušavajući da uveri strane da pristanu na obustavu vatre i radeći ono što može da ih vrati za pregovarački sto kako bi razgovarali o teritorijalnoj razmeni. Ostale tačke razgovora odnosile su se na važnost očuvanja Bosne kao jedinstvene, mada labave države; Odnos između Miloševića, Karadžića, Mladića i situacija u Bihaću, gde su se događali najžešći sukobi; i stepen u kojem je Karadžić ispunjavao šest preduslova.

– Nakon tih razgovora, Karter je odlučio da krene na put za Zagreb preko Frankfurta kao što je planirano 17. decembra. Ako šest mera ne budu bitno ispunjene u vreme kada stigne u Zagreb, on neće ići dalje za Sarajevo. Sve je bilo u redu i Džimi i Rozalin su stigli u Sarajevoi, i posle posete Aliji Izetbegoviću otišli kod Radovana Karadžića na Pale – pamti dr Đorđević.

Karterovi su bili zadovoljno posetom, dočekom i razgovorima sa Srbima na Palama. Mirotvorac Džimi Karter je ubedio Radovana Karadžića da sa suprotnom stranom potpiše Mirovni sporazum, da se obustave vojna dejstva, da se utvrde nove granice srpske i bošnjačke strane u BiH, da mir vlada kako bi ljudi slobodno živeli.

– Mir je sklopljen na zadovoljstvo i Bošnjaka i Hrvata i Srba u BiH. Trajao je puna 4,5 meseca. Spaseni su mnogi ljudski životi i imovina srpskog naroda. Nažalost, predsednik Bil Klinton nije bio zadovoljan mirom, jer je verovao da Nemačka vrši pritisak da pridobije zvanično Sarajevo za sebe, pa je rat nastavljen u proleće 1995. godine. Ipak, UN i Nobelov komitet su Džimiju Karteru kao mirotvorcu 2002. godine dodelile Nobelovu nagradu za mir, a g. Karter se meni lično zahvalio i rekao da ovu nagradu deli sa dr Borkom Đorđevićem – otkrio mi je naš republikanac iz Kalifornije, koji je ove događaje opisao u knjizi „Stakleni mir“.

Mirovna misija Džimija Kartera je koštala američke Srbe pola milona dolara. Mir, ali i prijateljstvo koje su skovali Karter i Karadžić, Rozalin i Ljiljana Karadžić vredeli su više od ovog novca. Zato se može reći da je danas na 30. godišnjici mira u Bosni u legendu otputovao srpski prijatelj Džimi Karter.