MARKO LOPUŠINA

Feljton 1.

• Početkom maja 2023. godine dogodila su se dva teška masovna ubistva, koja su zauvek promenila Srbiju. Kako statistika pokazuje poslednjih decenija ubistva su u Srbiji postala mala masovna pojava. U ličnim sukobima likvidirano je 3600 muškaraca, žena, a nažalost i dece.

Marko Lopušina

Kada su maloletni Kosta K. (13 godina) i punoletni Uroš B. (21 godina) su za manje od 48 sati ubili u Beogradu i selima Mladenovca 19 osoba, a ranili 19 . U osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ ubijeno je devetoro đaka i čuvar, a ranjeno pet učenika. A u selima Malo Orašje i Dubona ubijeno je devet, a povređeno 14 osoba. Obojica ubica koristila su vatreno oružje.

Ovi zločinci ovakvim krvoprolićem, smrću ponajviše mladih ljudi, đaka, dece i omladinaca, kakva nije zabaležena nikada ranije u našoj zemlji, zaprepastili su sve građane Srbije. Roditelji školarca i svi ostali građani bili su smrtno uplašeni i zabrinuti za svoje potomke. Taj strah iskazao se javnim protestom protiv nasilja u Srbiji, koji je trajao u većini gradova i tokom avgusta meseca.

Ubistvo je čin oholosti i bezumlja, ali i akt slomljene volje i očaja ubice. Od poremećenog ljudskog života do zločina samo je jedan korak. Za poniženog i uvređenog čoveka krvoproliće je put do sopstvenog zlog identiteta, ali i do društvenog ponora u kome će se naći i dželati, ali i njihove žrtve.

Kako statistika pokazuje poslednjih decenija ubistva su u Srbiji postala mala masovna pojava. Nažalost, maloletni Kosta K. (13 godina) i punoletni Uroš B. (21 godina) su to na surov način pokazali. Broj ubistava u našoj zemlji kretao se pre devedesetih godina prošlog veka oko stotinu godišnje. Ratna i kriminalna događanja u vreme raspada SFRJ i međunarodnih sankcija, uvećala su ove zločine do cifre od čak 321 ubistvu u 1997. godini.

Početkom 21. milenijuma ubistva u Srbiji opadaju na oko 200 godišnje, što je i dalje visok prosek za Srbiju sa skoro sedam miliona stanovnika. U ličnim sukobima likvidirano je 3600 muškaraca, žena, a nažalost i dece.

Analizirao sam biografije i motice oko pet stotina ubica srpskog porekla. Ubice su najčešće muškarci sa pištoljem u ruci, koji oduzimaju živote najbližim ljudima, rođacima, prijateljima i poznanicima. Ubice su i kriminalci, surovi članovi mafijaških bandi, koji u ratu klanova, svojim protivnicima seku glave i melju truplo. Ubice su i srpske žene osvetnice. I to su zločinci koji su počinjenim ubistvima uplašili građane Srbe. Među ubijenima najviše je mladih ljudi, starih od 20 do 34 godine i žena starih preko pedeset godina. Nažalost, smrt koju su izazvali Kosta K. i Uroš B. među žrtve je uvrstila i nevinu decu i omladince.

Ko i zašto ubija u srpskim zemljama večna je srpska zagonetka? Šta sve tera jednog čoveka da drugom čoveku oduzme život? Umesto odgovora nudim lične podatke o srpskim najzagonetnijim ubicama, ali i mudru misao nobelovca Ivana Ive Andrića:

„Čovek je postao žrtva igre koju je sam izmislio, a kojoj nije dorastao!“

Srbi za ubice imaju različita imene – to su zločinaci, egzekutori, krvnici, likvidatori i monstrumi. Delim ih po grupama – masovne ubice, ubice dece, ubice žena, žene ubice, a potom muškarci ubice, kriminalci, mafijaši, osvetnici, državne ubice i na kraju NN ubice.

Tako mala Srbija a tako mnogo zlikovaca. Trećina su psihički bolesnici, trećina kriminalci i trećina običan besan svet. Većina njih ubijaju bližnje svoje, rođake, pozannike, prijatelje, poslovne partnere, žene – vatrenim oružje, pištoljima i automatima, pa noževima, sekirama.

Grozno, ali i ubice su živi ljudi i naše komšije i poznanici. Lično sam poznavao njih pedesetak. U ovom sreijalu otkrivan ko su srpske masovne ubice, ubice dece, ubice žena, žene ubice

MASOVNE I SERIJSKE UBICE

I u bivšoj Jugoslaviji i u modernoj Srbiji postojale su i postoje ubice većih grupa ljudi, muškaraca, žena i dece. Nеки од њих су својим злочинима привукли пажњу јавности. Миодраг Столе Трифуновић, грађевински предузимач, родом из Ниша, који је током 1948. у Београду силовао и убио 14 жена. 

Jezdimir Gajić je u SFRJ 1972. godine, у селу Тополовник, код Великог Градишта, убио је комшијску породицу — мужа, жену, сина и снају. Jedino je поштедео тек рођену бебу.

Moja istraživanja registrovala su 45 masovnih i serijskoh ubica srpskog porekla. Oni su usmrtili 178 ljudi i dece. Otkrio sam da postoje najmanje četiri motiva njihovih zločina – porodična bolest, osveta zbog ljubomore, teška razbojništva, ludilo javnog dokazivanja. Ispisujem njihove biografije i nedela atbučnim redosledom imena i prezimena.

Masovni ubica Dragan Čedić je u Leskovcu 27. jula 2002. godine za 25 minuta posejao smrt. Ubio je u tri kuće sedmoro, a teško ranio petoro ljudi. Zvali su ga Čeda. Imao je 32 godine i dugu listu ljudi za odstrel. Tog kobnog dana je prvo u bilijar klubu ubio Nenada Lukića (31) i ranio Slavoljuba Kržalića (47). Potom se „vartburgom“ dovezao pred porodičnu kuću svoje supruge Biljane (28). Pet minuta posle ponoći upao je u kuću i iz automatske puške pucao da ubije.

Usmrtio je u porodičnoj kući u ulici Mila Ćalovića bivšu suprugu Biljanu Čedić (28), njene sestre Ivanu Kalčić (31) i Jelenu Zdravković (25). Ubio je Jeleninog supruga Bobana (24) i komšinicu Jelenu Zlatković (29). Ranio je njenu drugaricu Maju Bojković (26). Bio je jako blizak sa ovim ljudima.

Svoj smrtonosni pir ubica završava deset minuta kasnije u kući Biserke Ristić (48), tetke ubijenih sestara, koju ubija, a njenog supruga Blagoja (51) i sina Đorđa Ristića (16) ranjava. Majka Biserka Ristić je žrtvovala sebe da bi telom zaštitila svoj sina Đorđa.

• Rafal mi je prošao pored kičme. Pao sam onesvešćen, a ubica s automatskom puškom je, misleći da sam mrtav, krenuo dalje u krvavi pohod – prisećao se preživeli Đorđe Ristić kasnije 2015. godine.

Navodi da je nekoliko dana osećao strah i da noćne more ne prestaju.Bojao se da se monstrum Čedić iz mraka iznenada ne pojavi naoružan do zuba i ubije ga. Ovaj masovni ubica presudio je sebi metkom iz pištolja.

Najbrutaliniji i najluši masovni ubica p omom mišljenju bio je Mile Matić iz Zenice. Bio je tridesetogodišnji zatvorski stražar, nosilac majstorskog pojasa u karateu, kada je za 22 sata ubio devet ljudi. Pucao je u ljude od osam sati ujutro 26. februara do šest sati ujutro 27. februara 1986.

Matić je kod sebe imao spisak sa dvanaest imena ljudi koje je želeo da likvidira. Sin alkoholičara i psihopate, rođen je 14. januara 1956. u Derventi. Imao je tri godine kada je njegova majka napustila porodicu Luke Matića. Mile je izrastao u zrelog mladića. Sa koeficijentom 162, bi je natprosečno inteligentan i neobično istrajan u usavršavanju svega čime se bavio. Težio je čak i perfekciji. Uvek uredan i elegantan, skretao je pažnju na sebe svojom markantnom pojavom.

Jedno vreme je sa uspehom radio i kao trener u karate-sekciji SD „Partizan“ u Kaknju, odakle je, izgleda, proteran jer se posumnjalo da je prisvajao novac od članarine. Amaterski se bavio i fotografijom. Jedna naša ilustrovana revija je čak objavila nekoliko Matićevih autorskih fotografija sa ženskim aktovima. U torbi koju je poneo sa sobom kada je krenuo u „osvetnički rat“, imao je pored automatske puške i uniforme još i fotoaparat.

Svoj krvavi pohod Matić je započeo u očevom stanu u Doboju, u ulici Prvoga maja 10. U svađi sa zetom Dušanom Popovićem, udario ga je peglom i usmrtio. Hladnokrvno je potom zaključao sobu i stan i krenuo u osamdeset kilometara udaljenu Zenicu. Uz put je seo u taksi Zorana Andrijaševića i kod tunela Vranduk sa četiri hica ga ubio.

Otišao je na posao u Kazneno-popravni dom „Novi život“ Zenica, kao da se ništa nije dogodilo tog prepodneva.

Oko devet sati uveče, nakon što se presvukao i uspeo da iz zatvora u ovećoj torbi iznese automatsku pušku M-62, pištolj i 300 metaka, Mile Matić je, predstavljajući se kao opštinski službenik, seo u „mercedes“ Ejuba Čenda da ga hitno prebaci u Vinkovce. Čenda je na obližnjoj benzinskoj stanici, dok je plaćao benzin Matićevim parama, uspeo da dišapne prodavcu da obavesti miliciju o ovom čudnom tipu.

LUDI MILE

Kod Žepče su se na drumu pojavila dvojica milicionera, zaustavili taksi i zatražili od Čende i Matića njihove isprave. Mile Matić je pripucao iz dva pištolja. Prvi metak je milicionaru Stanoju Iliću presekao kičmu i izašao na obraz. Drugi je pogodio milicionara Huseina Softića, srećom u radio-stanicu, dok je treći kuršum samo okrznuo taksistu Ejuba Čenda koji se odmah bacio na zemlju.

Mile je potom krenuo uz brdo do zaseoka Velika Rijeka u kuću Smiljane Vasiljević, učenice IV razreda mašinske škole. Prošao je prvo jednu , zatim drugu, pa treću spavaću sobu i počeo da puca iz svojih pištolja i automata. Na pod, pored njegovih nogu, prva je mrtva pala osamnaestogodišnja Smiljana, a potom njen deda Milorad (68) i baba Smilja (62). Probuđena pucnjavom, majka Zorka (37 godina) samo je uspela da podigne glavu i ugleda satansko lice svog ubice.

Njen sin Milorad Vasiljević (19), regrut i mladoženja, uspeo je da iskoči iz kreveta i da pojuri prema vratima. Istog momenta, Matić mu je drškom pištolja razneo zube, zasuo ga karate udarcima u glavu i potom i potom ubio jednim metkom. Nemilosrdni krvnik nikoga nije poštedeo u kući Vasiljevića. Kada je pucnjava utihnula, ubica je odložio oružje.

Devet lica je već bilo mrtvo.

Nameravao je Matić, izgleda, da pešice preko sela Misinaca stigne u Doboj, pa se usput obreo i u selu Zarječe. Tu su ga stigli zima i san. Ivan Ravlić, predsednik seoskog Komiteta za ONO i DSZ ga je prepoznao, prepao i uhapsio. Kad su ga vezali lancem za pse i strpali u „fiću“ i upitali: “ Znaš li šta si uradio?“, devetostruki ubica je muklo odgovorio:

• Znam, imao sam namjeru i dalje!

Bio je četvrtak, 27.februar 1986. godine, popodne. U istrazi je govorio da je ove ljude ubio zbog halicunacija da ga gnjide napadaju, pa se branio od njih pucanjem iz pištolja..

Lekari su veštačenjem utvrdili da je Mile Matić oboleo od paranoidne šizofrenije. Upućen je u bolnicu Okružnog zatvora u Beogradu, gde je nakon tri godine od masakra dao prvi i jedini intervju za dokumentarac pod nazivom „Treptači svemira“ reditelja Božidara Kalezića.

• Sebe doživljavam i kao zločinca i kao bolesnog čoveka. Više se osećam kao bolesni čovek ipak. Često se sećam mojih žrtava i mislim na njih, kao da su tu oko mene i kraj mene, kao da živim s njima još uvek iako mnoge od tih mojih žrtava nisam ni poznavao, ni video nikada u životu, ali doživljavam ih sada kao da smo stari znanci – rekao je Mile Matić na početku intervjua u zatvorskoj bolnici.

Nedugo nakon svog javnog istupa Mile Matić se u bolnici Okružnog zatvora u Beogradu obesio.

(nastaviće se)

Feljton 2.

PODMUKLI EGZEKUTORI

• Početkom maja 2023. godine dogodila su se dva teška masovna ubistva, koja su zauvek promenila Srbiju. Kako statistika pokazuje poslednjih decenija ubistva su u Srbiji postala mala masovna pojava. U ličnim sukobima likvidirano je 3600 muškaraca, žena, a nažalost i dece.

Marko Lopušina

Masovne ubice uglavnom likvidiraju rodbinu, prijatelje i poznanike iz nekih svojih ludih razloga. Još se ne zna šta je motiv zločina koji su početkom maja počinili dečak K.K. i momak U.B. u Srbiji. Ali, obojica su danas u zatvorskoj bolnici u Beogradu pod prismotrom lekara. Za dečakov zloćin odgovorni su njegov otac i majka, jer je on maloletan, a za drugog mlađeg punoletnika odgovoran je on lično.

Ljudi govore da nikada nisu sumnjali da će ovaj dečak i ovaj momak da postanu krvnici. Tako se govorilo i davne 1967. godine za Milana Lukića, zvanog lala iz sela Bošljane. Plahovit momak Lala postao je ubica. Škola mu nije baš najbolje išla. Kao i svaki seoski đilkoš i Milan je gledao da se oženi što pre. Tek svršena osnovka Malina Ilić nije imala ništa protiv toga. Volela je Lalu. I on nju.

Uzeli su se 1964. godine, kad je Milan došao na odsustvo iz armije. Kad je opet obukao uniformu i vratio se u jedinicu, Lukić je od kuće počeo da dobija pisma puna ljubavi i straha. Žena Malina je javljala svom mužu da joj njena majka Radmila ne dozvoljava da živi u njegovoj kući. Tada je Lukić odlučio da se sa ženom odseli u Paraćin. Zaposlio se u fabrici stakla. A onda je pala krv.

Bila je subota, 14. februar 1967. godine. Milan Lukić je predveče došao kod tastove kuće da bi uzeo Malinu i da bi zajedno otišli na seosku igranku. Za svaki slučaj, da bi zaplašio svadljivu taštu, poneo je sa sobom i stari karabin. Vrata Malininog doma otvorio je njen otac. Svog nepoželjnog zeta dočekao je psovkama, pretnjama i nožem. Razjaren i besan tast je napao zeta i udario ga oštricom po ruci. Tada je prasnula puška. Na kućni prag pali su i domaćin i njegov nož.

Lukić ga je podigao. Uleteo je u kuću i sa nekoliko udaraca nožem bacio na pod i taštu Radmilu i ženu Malinu, koja je pokušala da ga zagrli. Okrenuo se i otišao na igranku sam. Za njim je stigla i vest o masakru u selu. Svojim seljanima Lala je skrušeno rekao:

• Tast mi je opsovao majku. Ubo me nožem. Tašta je bila za sve kriva. A pošto ću da idem na robiju, nisam želeo da Malina ostane sama i da se, možda, uda za drugog!

Kada je ubio, imao je dvadeset pet godina. Kada je osuđen na dve decenije zatvora, ušao je u trideset sedmu godinu. Dvanaest godina se trostruki ubica iz Bošnjana, Milan Lukić, zvani Lala, zajedno sa advokatom borio u sudnici za svoj život i četiri puta uspeo da izbegne smrtnu kaznu, ali svoj zločin nikad nije prežalio.

NIKOLA I CRNA MAGIJA

• Ubio sam zbog crne magije ! – vikao je Nikola Radosavljević iz sela Jabukovac kod Negotina, nakon što je umsrtio devetoro ljudi. Ovo masovno ubistvo šokiralo je čitavu javnost u Srbiji. Dogodilo se 27. jula 2007. godine u selu Jabukovac kod Negotina Nikola (32) je sejao smrt iz lovačke puške.

Nezapamćenom zločinu je prethodila porodična svađa koja se dogodila 26. jula kada je Radosavljević pretukao svoju suprugu, optuživši njenu majku da je na njega bacila vlašku magiju. Tog kobnog dana izašao iz svog sokaka na glavnu Ulicu albanske spomenice naoružan puškom sa redenicima, krvav po licu jer je prethodno pokušao da se ubije skokom u bunar.

Na nišanu mu je bio prvo Branislav Borongić (57). Ubio ga je jednim hicem dok je ovaj stajao pored supruge Draginje (55) ispred svoje kuće. Preplašena žena je počela da beži, ali Nikola ju je stigao i pogodio hicem u leđa. Bila je mrtva pre nego što se srušila na zemlju. Naišao je na 15-godišnjeg Srđana Badžikića i njegovog oca Sinišu. Srđana je ubio, a Sinišu (36) teško ranio.

– Šta to radiš, crni Kole, ubijaš ljude po ulici! – povikao mu je Branislav Badejević (31), a Nikola ga je ubio.

Usput je ubio Dragana Đorđevića (22) i njegovog oca Veljka (58), kao i staricu Marinu (78) i Jelicu Banković (37). Masakr je završio tako što je likvidirao i taštu Aniku (62). Hteo je da joj se osveti jer je bio ubeđen da ga ona „omamljuje“ crnom magijom.

Sreo je Nikola Radosavljević jednog seljaka, kome je rekao:

• – Molim te komšija, idi kući. Ostavi me samog ili te ubijam. Idi molim te kući.

Policija ga je uhapsila oko 1:30 ujutru na seoskom groblju, gde ga je i sprečila da izvrši samoubistvo. U istrazi je rekao da je preko 7.000 evra dao kako bi mu se skinula crna magija, pa onda objasnio:

• Ima tamo kod nas u selu žena… Skupljaju crne mačke i kerove i vade im oči. I sa tim radi, ali kako radi, ja ne znam. Ubio sam komšiju sa kojim sam lepo živeo…To je bila crna magija.

Neuropsihijatri su utvrdili da jedan od najvećih masovnih ubica u istoriji Srbije pati od akutne paranoidne psihoze sa osećajem ugroženosti i stalnim umišljajem kako neko hoće da mu naudi. Jedini čovek koji je posećivao Nikolu u ludnici kad je imao 53. godine bio je njegov otac Petar Radosacljević, koji je umro.

Selo Jabukovac zauvek će ostati poznato u Srbiji po stravičnim masovnim zločinima Nikole Radosavljevića i drugog masovnog ubice Živote Radičevića.

SMRT ZBOG BALEGE

Životi iz Ratine kod Kraljeva je bilo važnije stajsko đubrivo, nego život njegovih komšija. Radičević (61) je hicima iz lovačke puške usmrtio u svom selu Zorana (67) i Gordanu (63) Stevanović. U krvavom pohodu ubio je i Zoranovog brata od tetke Miloja Kostovića (52), ranio Živana Čurlića (36).

Ovaj stravičan zločin počinjen lovačkom puškom dogodio se 7. decembra 2016. godine u Donjoj Ratini, nedaleko od porodičnih kuća Stevanovića i Radičevića, udaljenih najviše pedesetak metara. Života je bio prek čovek sa tankim živcima i kućni nasilnik. Radičević je tukao svoju suprugu, a ona je od batina čak nekoliko puta završavala u bolnici. Tada je intervenisala policija, pa ostaje nejasno ko je načinio tako ozbiljan propust da nasilniku nije oduzeo oružje.

Prema priči meštana, Života je bio u svađi sa Zoranom Stevanovićem oko zemlje. Jedno vreme nisu ni razgovarali. Radičević je posle kraće svađe sa Stevanovićem bio besan što se sa prikolice Zoranovog traktora pred njegovom kapijom i dvorištem prosipalo stajsko đubrivo. Najpre je nazvao komunalce koji su došli i opomenuli ih uz naredbu da put po obavljenom poslu očiste, što su oni i prihvatili. Međutim, Života se tu nije zaustavio. Čim je policija otišla, uzeo je pušku i najpre otišao u porodičnu kuću Stevanovića i u usmrtio komšije.

Posle počinjenog zločina ubica života je seo u automobil sa puškom. Singa je video i upitao kuda ide sa puškom. Kako mu otac nije odgovorio, on je pozvao policiju. Sin se uplašio da Života ne načini neko ubistvo. Ovom mladiću je policija rekla koge je sve njegov otac ubio.

Masovni ubica Života Radičević je na seoskom groblju u selu Ratina ubio sebe na grobu svojih roditelja.

(nastaviće se)

Feljton 3.

POREMEĆENI UBIJAJU DECU

• Početkom maja 2023. godine dogodila su se dva teška masovna ubistva, koja su zauvek promenila Srbiju. Kako statistika pokazuje poslednjih decenija ubistva su u Srbiji postala mala masovna pojava. U ličnim sukobima likvidirano je 3600 muškaraca, žena, a nažalost i dece.

Marko Lopušina

„Ima sramota koje nikad ne prestaju, koje se ničim ne mogu opravdati. Jedna od njih je – ubiti dete.“

Ovako je govorio beogradski advokat Đorđe Bela, koji je na suđenjima često bio branilac srpskih ubica.

Među likvidatorima ljudi i otimača života malog deci ima dosta osoba bez emocija ili psihopata. Takva osoba ne pokazuje razumevanje za ispravno i pogrešno, ignoriše osećanja i prava drugih ljudi. Imaju tendenciju da sa drugima postupaju drsko, manipulativno i ravnodušno. Nemaju osećaj krivice niti kajanja za svoje ponašanje. Oni veruju da je njihovo ponašanje možda ispravno.

Na početku 2023. godine u Srbiji su ubijene dve devojčice, a potom je u poetčkom maja beogradskoj školi likvidirano devetoro dece. Prvo ubistvo mladeog dečaka dogodilo se pre četiri decenije u Beogradu. Bio je to zločin kao u kultrnom filmu o nasilju “Paklena pomorandža”.

Srednjoškolac Srđan Tomić ubijen je 12. februara 1983, na pločniku ispred hotela „Srbija“ na Konjarniku. Bilo je to jedno od najbesmislenijih i najsurovijih ubistava u Beogradu. Da li je do zločina došlo slučajno? Moj odgovor je – ne.

Te večeri, iza deset sati, grupa dečaka s Novog Beograda, među kojima je bio i Srđan Tomić, došla je nepozvana na žurku kod Zorana Mandića na Konjarniku. Proslavljao je svoj devetnaesti rođendan. Alkohol je bio pod ključem. Neko je ipak prošvercovao pola litra konjaka. Drugari slavljenika Zorana Mandića su se našli “uvređeni” i maloletni M.M. i S. i još desetak dečaka nagovarali su „društvo“ da krenu u juriš, da se obračunaju sa vršnjacima iz Novog Beograda.

Većina mladića je odbila ovaj suludi poziv na tuču, pa su ratoborni maloletnici izašli iz kuće u ulici Vladimira Tomanovića 5 da potraže pomoć. U stanu maloletnog G.S. zatekli još dvojicu svojih pajtaša. Među njima je bio i Predrag Marković Mare, devetnaestogodišnji učenik. Uzeo je iz fioke oveći nož i stavio ga za pojas. Ostali su se napolju naoružali motkama, šipkama, čak i čekićem.

Dve grupe srednjoškolaca, jedna sa Novog Beograda i druga sa Konjarnika, sudarile su se a autobuskoj stanici haotično, divljački, panično. Većina golorukih učenika sa Novog Beograda razbežala se niz Ustaničku ulicu. Srđan Tomić se uvukao među građane koji su čekali autobus. Jedan njegov drugar nije uspeo da utekne, napadači su ga uhvatili i nemilosrdno tukli, čak i kad je pao na pločnik. Ko zna šta bi se dogodilo da u tu masu razbesnelih mladića nije uleteo jedan beli „golf“. Vozač ovog auta jedini je imao hrabrosti od svih odraslih ljudi, koji su te večeri posmatrali ovaj masakr, da razdvoji zavađene učenike. Dograbio je ranjenog momka, ali se ovaj oteo i pobegao u mrak. Vozač belog „golfa“ je krenuo za njim. Utom su se s autobuske stanice začuli krici.

Jedna devojka je vrištala, odrasli građani su držali ruke na očima, drugi okretali glavu od prizora koji se dešavao pod žutim pečurkama.

Grupa nasilnika iz „Šumica“ je među putnicima otkrila Srđana Tomića. Izdvojila ga na stranu i počela krvnički da tuče. Tomić je digao ruke uvis, molio je da prestanu sa batinama, ali siledžije se na to nisu obazirale. Udarale su ga šipkama, motkama, čekićem tako snažno da im je oružje ispadalo iz ruku. Njih dvanaestorica su kao vukovi navalili na golorukog srednjoškolca koji je uspevao da se održi na nogama sve dok mu Predrag Marković nije gurnuo nož svom snagom u grudi i isekao srčanu aortu.

PIROMAN ZAPALIO DETE

Boško Mikulović je stalno maštao kako da se obogati. Zapalio je dečaka, da bi se obogatio. Planirao je da fingira smrt svog sina kako bi naplatio osiguranje u Švajcarskoj. Ovaj plan je izveo sa svojim sinom Zoranom Mikulovićem 1992. godine u selu Naupare kod Kruševca.

Dečak Perica Urošević iz sela Trebotin, star 16 godina bio je njihova žrtva. U Naupare ga je namamio Zoran Mikulović. U kući ga je dočekao njegov otac, Boško Mikulović, gastarbajter i prevarant zvani Dragiša. Ovom dečaku su obećali da će mu obezbediti papire za rad u Švajcarskoj. Iza lažnog obećanja krila se stvarna užasna namera.

Stariji Mikulović je ranije osigurao svog drugog sina na 100.000 švajcarskih franaka. Monstruozan plan je bio da tamošnjim vlastima prijavi smrt svog deteta, sina Zorana, a leš „podmetne“ Švajcarcima. Taj podmetnuti leš trebalo je da bude nesrećni dečak iz Trebotina.

Ubica Boško je vezao ruke opasačem od pantalona, usta mu je zapušio kuhinjskom krpom sa čvorom, oborio ga na trosed, a onda mu je udarcima motkom dužine jednog metra smrskao glavu. Beživotno telo je polio benzinom i zapalio kako bi onemogućio identifikaciju, a zdravstvenom osiugranju u zemlji gde je radio, prijavio smrt najmlađeg sina. Pošto je okrvavio ruke, pobegao je Boško Mikulović u inostranstvo.

Jugoslaviju je napustio sa lažnim pasošem, kao slobodan čovek. Na slobodi, ipak, nije dugo ostao. Zbog pljačke zlatare u Švajcarskoj, osuđen je na 10 godina zatvora. Njegov sin Zoran saučesnik u ubistvu dečaka osuđen na osam godina zatvora.

Po izdržavanju švajcarske kazne Boško Mikulović je predat Srbiji, pa mu je Okružn sud u Kruševcu izrekao najtežu kaznu zatvora od 40 godina. U obrazloženju presude, pored ostalog, navodi se da je Boško Mikulović, zvani Dragiša, „delo počinio iz koristoljublja, sa visokim stepenom monsturoznosti“.

Silovatelj i ubica Darko Kostić napao je 31. jula 2014. godine u Rakovici devojčicu Ivanu P. Imala je 14 godina. Bio je registrovan kao višestruki silovatelj, ali nije sklonjen sa ulice. Ivanu je silovao u Rakovici. Devojičica se otimala, vrištala je, što je njega iznerviralo, pa je udario motikom. Njeno telo je umotao u ćebe i sunđer, i zakopao u dvorištu trošne kuće u Rakovici. Njeni posmrtni ostaci pronađeni su nekoliko meseci kasnije. Za ovo ubistvo Darko Kostić osuđen je na 40 godina zatvora.

Pedofil Mališa Jevtović, tvorac najsvirepijeg ubistva deteta u modernoj istoriji Srbije imao je trideset godina kada se ludo, kao u paklu, zaljubio u Amu Filipović, staru 23 godine. Živeli su u Beogradu sa njenom trogodišnjom ćerkom Kajom. Majka Ana ćerku nije volela, a očuh Mališa je malu Katarinu Janković Kaju mrzeo. „Ljubavnicima iz pakla“, kako ih je nazvala srpska javnost, bio je najvažiji njihov ljubavni zanos i seks.

Mališa Jevtović u više navrata seksualno zlostavljao malu Kaju, uz saglasnost njene majke Ane. Kobnog dana 17. jula 2005. godine, odneli su je u Zvezdarsku šumu. Jevtović je zverski pretukao i silovao nesrećnu devojčicu, dok je njena majka pušila cigarete i čuvala mu stražu. Monstrumi su odneli devojčicu u Kliničko-bolnički centar „Zvezdara“. Hladnokrvno su tvrdili da je devojčica pala sa kreveta i da su tada nastale brojne povrede po telu, od kojih je dete preminulo.

Obdukcija je utvrdila da je malena Kaja, devojičica od tri godine sa dibnim krupnim očima imala više od 50 povreda na svom telu deteta. Povrede su bile po glavi, telu, rukama, nogama i genitalijama. Nanete su rukom, nogom, prstima, čak i polnim organom Mališe Jevtovića. Povrede trbušnih organa dovele do smrtnog ishoda.

Mališa Jevtović i Ana Filipović sada se nalaze iza rešetaka. Jevtović je osuđen na maksimalnu kaznu zatvora, koja je u tom trenutku iznosila 40 godina, dok je ona osuđena na 37 godina. Mališa je najpre bio u „Zabeli“, a zatim je prebačen u zatvor „Nova skela“, dok je Ana u ženskom zatvoru u Požarevcu. Ako živi dočekaju da im istekne kazna, Mališa će imati 71 godinu, a njegova bivša ljubavnica 62.

(nastaviće se)

Feljton 4.

ŽENE SA UBITAČNIM RUKAMA

• Početkom maja 2023. godine dogodila su se dva teška masovna ubistva, koja su zauvek promenila Srbiju. Kako statistika pokazuje poslednjih decenija ubistva su u Srbiji postala mala masovna pojava. Među ubicama je bilo i dosta osoba nežnog pola, a surove naravi

Marko Lopušina

Žene srpskog porekla ubijaju najćešće hladnim oružjem, noževima, sekirama, bušilicom, pa tek potom i vatrenim oružjem, pištoljima. Motivi zločina su najčešće velika zagonetka ili toliko besmisleni da se prosto ne veruje da je takvo zlo učinjeno. Njihove žrtve su muškarci, muževi i ljubavnici, potom žene ljubavnice, ali nažalost i deca.

Čedomorka Ana Filipović (42) i masovni ubica Maja Bađikić (28) su jedine žene u Srbiji koje služe maksimalnu kaznu zatvora u visini od 40 godina.

One ubijaju posle pretrpljenog bola sa jakim emocijama, brutalno i strašno. Muževe uništavaju, jer su ih maltretirali, a decu golim rukama jer su bolesne. Kao ubice su analitičnije i surovije od muškaraca.

Dušica Andrić (53) iz niškog naselja Bubanj je 18. marta 2000. ubila svog rođenog brata Miodraga Obradovića, starog 51 godinu. Objašnjavajući motiv zločina rekla je:

– Želela sam da pomognem i njemu i sebi!

I danas se u Srbiji priča o baba Višnji osvetniku i ubici, koja je se krvavo kao maćeha osvetila za smrt pastorka. Višnja Pavlović je bila

žena osvetnik. Izazvale je smrt koristeći “nož slepog miša”.

U kanjonu Morače, kod manastira, krajem maja 1971, prikolica kamiona Stipe Čalića iz Zenice slučajno je zakačila kabinu teretnjaka u kojoj je sedeo Milenko Pavlović i usmrtila ga. I zvanična istraga je kasnije utvrdila da za ovaj nesrećni udes niko nije kriv, pa Rajko Pavlović, vozač iz Pljevlje i otac nastradalog mladića, nije ni pomišljao da za svoju tugu optuži kolegu Čalića. Dani su prolazili, ali Rajkova žena Višnja nije mirovala. Kukala je, zapomagala, klela, pretila, psovala, plakala.

Višnja Pavlović nije bila majka pokojnika Milenka, već maćeha. Ova niska, podebela, nervozna žena odlučila je, međutim, da osveti sina svog muža Rajka Pavlovića:

• Nisam mogla da se pomirim s tim da ga nema. Da je neko ubio moje rođeno dete, verovatno se ne bih svetila. Ali, za Milenka sam morala to da učinim, jer sam ga ludo volela. U subotu, na Zadušnice, otišli smo na grob mog Mikele. Bio je tamo i Dragomir Bajčeta, mlad čovek koga sam znala iz viđenja. Odabrala sam ga da on osveti mog Milenka. Rajko je pristao da mu za to platimo pet hiljada dinara. Dao mu je i pištolj sa oružnim listom. Onda sam mu ja rekla: ,Kad je meni teško, nek bude teško i Stipi, i njegovoj ženi Anki i njihovom desetogodišnjem sinu Brunu!’ To sam izrekla kao zakletvu – ispovedala se sudiji baba Višnja.

Već sutradan, Višnja Pavlović je otišla u Zenicu i pod izgovorom da traži stan za svog sina, svratila u kuću Čalićevih. Uzela je njihovog dečaka u krilo, porazgovarala s njim o školi, pomilovala ga po glavi i rekla: „Imaš, gospođo, finog sinčića, neka ti ga bog poživi!“

Otišla je zadovoljna što je saznala da dečak Bruno (11) ide u četvrti razred OŠ „Sestre Ditrih“, i to po podne. U ponedeljak, mlađi mršavi čovek, večiti nezadovoljnik, radnik sa sumnjivom bigrafijom, stari poznanik milicije i sudova – Drago Bajčeta – i starija žena podmuklog pogleda i nabreklih obraza, Višnja Pavlović, seli su za sto kafane „Dvanaesti april“.

NAĐEN JE PLAĆENIK

Odatle su najbolje mogli da vide decu kako odlaze u školu. Tek je prošlo podne kad je suludi osvetnik unajmljenom ubici pokazao žrtvu. Tada ga je i zaklela: „Jesi li ga dobro upamtio?”

Kad izađe iz škole biće mrak. Moraš ga namamiti na groblje, a posle ćemo lako. Pogodili smo se pošteno. Mi tebi pare, ti nama smrt. Evo ti nož. Ukrala sam ga u samousluzi, bolji nisu imali, ali poslužiće…“

Kada je posle završenih časova, oko osamnaest sati , najbolji đak Oš „Sestre Ditrih“, lepi i crnomanjasti Bruno Čalić izašao na ulicu, Bajćeta mu je prišao i na prevaru ga odveo do groblja. Dečaku je rekao da ga tamo čeka otac da zajedno sa jednom ženom kamionom otputuju u Sarajevo. Iza ovećeg žbuna pridružila im se i Višnja Pavlović,koja je počela da glumi nesrećnicu. Zamolila je dečaka da joj pomogne da nađu njenu naušnicu u travi.

Dečak Bruno Čalić je spustio svoju školsku torbu na zemlju i sagnuo se. Višnja Pavlović ga je tog momenta zgrabila za ramena. I onda je sevnuo nož: 14. juni 1971. postao je krvav.

Drago Bajčeta je jednim udarcem zaradio svoj prljavi novac, a Višnja Pavlović zadovoljila osvetničku glad. Dve godine kasnije, ovog puta u prisustvu vlasti, smrt je stigla i ubice. Rajko Pavlović, kao saučesnik u ovom zločinu, dobio je dvadeset godina zatvora.

Ilija Živković bio je železnički radnik iz Kusatka kod Smedereva. Prek čovek uvek željan krvi. Verovatno jedini čovek u našoj zemlji koji je dva puta ubio, a sedam puta zbog toga osuđivan na smrt.

Prvi put, Ilija Živković je ubio 1962. Narod je tada od suda tražio smrt za ubicu deteta. Drugi put je ubio 1979, dok je bio na uslovnoj slobodi. Od njegovog noža stradala je maloletna devojka. Ovog puta, država je zahtevala smrt ovog samozvanog dželata.

Imao je dvadeset dve godine kada je 1960. u Kusatku upoznao tada tridesetogodišnju Slobodu Vasiljević. On je bio oženjen i imao je sina Radoslava. Ona je živela sa trećim mužem i ćerkicom Snežanom. Ali, ispostavilo se da su im deca velika smetnja.

Reč po reč, i svakim danom Ilija Živković i Sloboda Vasiljević su svoju roditeljsku ljubav podređivali svojoj seksualnoj strasti. Ali, 4. jula 1961, usred šljivika ljudi su pronašli udavljenu njenu ćerkicu Snežanu. Pola godine kasnije, u januaru 1962. godine i njegov sin mali Radoslav nađen je mrtav u bunaru. Oboje su na smederevskim sudu priznali svoje zločine.

Sloboda se kasnije predomislila. Rekla je da nije ubila ćerkicu i da nije slepo zaljubljena u Iliju, već tek onako ,,osrednje“. Zbog nedostatka dokaza ona je oslobođena odgovornosti, ali je zato Ilija Živković osuđen na smrt. Žalba Vrhovnom sudu Jugoslavije odvela ga je na robiju umesto u grob.

Sedamnaest godina kasnije, kada su vaspitači u KPD Požarevac pomislili da su od Ilije Živkovića, čedomornika napravili osobu koja će umeti normalno da živi, on je dok se nalazio na uslovnoj slobodi ubio sedamnaestogodišnju nevenčanu ženu Habibu Bibu Vehabović. Ubio je opet zbog ljubavi prema drugoj ženi.

Seljak Jan Červenji je 5. marta 1979. na svojoj njivi pronašao leš mlade devojke sa dvadeset dva uboda nožem na telu. Novosadskoj policiji nije bilo teško da nakon identifikacije pokojnice dođe do Ilije Živkovića. Jer, to je bilo telo njegove žene Bibe Vehabović.

Pretpostavljalo se da je nastradala 12. januara 1979. od Ilijinog noža. U njivi su nađene bele korice tog noža. Ovog puta Živković nije priznao zločin. Ipak, opet je osuđen na streljanje. Zbog nedostatka dokaza i svedoka, osuđenik je šest puta obarao smrtnu presudu. Sud je bio uporan, pa je tokom 1986. najstrožija kazna i izvršena.

(Kraj)