Ispovest Marka Lopušine
MAFIJA JE POKUŠALA DA ME UBIJE
– Na mene su ruke podizali Arkan, Legija i Čume, ali ostao sam živ. Četvrti put trebalo je da umrem sa Ćandom, ali ostao sam živ.
Dr Marko Lopušina
Imam 71 godinu, od čega sam pola veka bio aktivan novinar u Beogradu. Radio sam u tri redakcije, kuće „Politika“, „Nedeljnog telegrafa“ i „Večernjih novosti“. Bio sam akreditovan za praćenje rada srpske policije i srpske vojske. Tako sam kao službeno lice došao u priliku da pišem o kriminalcima, koji su radili razne poslove za policiju i vojsku.
Prema onom što su mislili neki srpski „tvrdi momci“ o kojima sam pisao, trebalo je četiri puta da budem mrtav. Preživeo sam, kako, ni sam ne znam. Na mene su ruke podizali Arkan, Legija i Čume, ali ostao sam živ. Četvrti put trebalo je da umrem sa Ćandom, ali ostao sam živ.
Krajem devedesetih godina, dok sam radio u kući „Politika“, zove mene telefonom svastika Stana i uzbuđena kaže:
– Zete, beži hoće Arkan da te ubije!
Pa objašnjava da je kao šef Bifea u Narodnoj skupštini odnela sok u njegovu poslaničku kancelariju. Željko Ražnatović je čitao „Politiku Ekspres“ i u njoj tekst o sebi kao policijskom likvidatoru, koji je za SSUP iz Beograda ubijao srpske emigrante po svetu. Videvši moj potpis ispod teksta, svastika Stana se pohvalila Ražnatoviću:
– To je pisao moj zet Marko Lopušina!
– Javi mu da je mrtav. Otkinuću mu glavu! – odgovorio je Arkan.
Kad mi je to svastika javila, prvo sam se zabrinuo za nju da ne umre od straha ili stresa, a potom sa sebe, da me Ražnatović, koji je bio poznat kao prek čovek, zaista ne likvidira. Ili on ili neko iz njegove garde, kada čuje ovu pretnju i shvati je kao naređenje Komandanta koje mora da se izvrši.
Moja redakcija je uspostavila vezu sa Borislavom Pelevićem, Arkanovim kumom i dogovorila sastanak, na kome bih se ja Ražnatoviću izvinio. Otišao sam u prostorije Stranke srpskog jedinstva poslanika Željka Ražnatovića na Terazijama. Sedeo sam sa g. Pelevićem i čekao Arkana da dođe. Posle sat vremena, Željko se samo pojavio na vratima i rekao:
– A, došao si. Pa šta ako sam ubijao emigrante, ti to ne smeš da pišeš!
Zalupio je vrata i otišao. Objavili smo razgovor sa Borislavom Pelevićem, zamenikom Komandanta Arkana i stvar je legla. Glava mi nije otkinuta.
ĆANDINA PONUDA
U martu 2000. godine, tri meseca posle ubistva Arkana na Novom Beogradu, u Beogradu je likvidiran šarmantni kriminalac Dugi Lainović. Po zadatku redakcije otišao sam sa fotografom Zoranom na sahranu u Novi Sad. Tu sam sreo Zorana Davidovića Ćandu, tada momka pevačice Jelene Karleuše, sa kojom sam pravio intervju, a on kao momak ga je autorizovao i nije dao da se štampa. Posle sahrane Lainovića nisam želeo da idem u njegovu kuću i kod porodice, nego natrag za Beograd. Tada mi je Davidović dao ponudu:
– Markane, hajde sa nama kolima da te odbacimo do Zemuna – ponudio mi je Ćanda.
– Hvala Zorane, imam već autobusku kartu – odgovorio sam mu, jer nikada nisam imao običaj da se družim sa kriminalcima van posla.
To je bio jedan moj pricip, drugi je bio da kriminalce, ma koliko bili omiljeni u javnosti, ne nazivam po nadimku, već po pravom imenu.
Došao sam kući u Zemun, ušao u stan i sa televizora čuo vest:
„ Ubijen je Zoran Davidović, poznat po nadimku Ćanda. Likvidiran je u sačekuši na autoputu Novi Sad – Beograd, dok se vraćao sa sahrane Branislava Lainovića. Kod skretanja za Zemun nepoznata lica su u pokretu iz automobila izrešetali vozilo i Davidovića i on je na mestu ostao mrtav”.
– A Zoran me zvao da se vratim sa njim autom do Zemuna. Da sam seo u njegov auto i ja bih bio mrtav! – rekao sam mojoj porodici.
LEGIJIN PIŠTOLJ
Milorad Ulemek bio je komandant Specijalne jedinice MUP-a i sa njim sam pravio razgovore na položajima na jugu Srbije i na Kosmetu. Sresli smo se slučajno i privatno u zgradi Zemunskog klana u Šilerovoj ulici, kod mene u komšiluku kada je Legija došao u posetu Dušanu Spasojeviću. Bio sam kod Spasojevića da ga ubedim da mi da intervju. Njegova porodica je živela u selu Lece u Toplici, gde je moj otac bio rođen, pa sam mislio da ga na to zaintrigiram da mi da intervju. Tri puta sam ulazio u njihovu tvrđavu u Šilerovoj ulici u Zemunu, razgovarao sa njegovom suprugom Tanjom i ćerkom Jovanom. Spasojević nije bio sposoban za intervju, pa smo zato samo ćaskali.
U tom trenutku u dvorište ulazi Milorad Ulemek i prilazi nam. Rukujemo se svi sa njim, a Legija meni kaže:
– A Marko, ti si pisao u svojim knjigama da je Legija izdao Miloševića!
Ćutao sam i kiselo se smeškao u znak odobravanja. U tom trenutku Legija vadi svoj pišolj i stavlja mi ga na čelo. Ja sam se i dalje smejao. Da je povukao okidač i ubio me, bio bih najsmešniji mrtvac u Beogradu.
Rekao sam mu:
– Milorade, skloni taj tvoj pištolj sa mog čela!
– Prazan je, ne boj se – odgovorio je.
– Gde ti kao specijalac nosiš prazan pištolj!
Sklonio je cev pištolja sa mog čela, oružje stavio na sto ispred sebe i sa osmehom rekao:
– Šalim se i veselim, moja žena je trudna, dobiću sina! – rekao je iskreno.
Pitao sam Ulemeka kako to da je tetovirao ružu na svom vratu, rekao je da je to bio običaj dok je služio u Legiji stranaca. Pitao sam ga kako mu je otac, ležao je šlogiran u Staračkom domu Bežanija, odgovorio je loše i preporučio mi da ga ja obiđem. I napravim intervju sa njegovim ocem o njemu, njegovoj majci i njegovom bratu muzičaru, koji su živeli u stanu blizu hotela „Jugoslavija“. Kada sam mu zatražio intervju, odgovorio je:
– Ja kao komandant ne smem da govorim za javnost.
Rastali smo se kada je u dvorište u Šilerovoj ulici ušao jedan političar iz DOS-a da razgovara sa vođama Zemunskog klana. O čemu političar ima da priča sa kriminalcima nisam nikada otkrio.
ČUMETOVA PRETNJA
Desetog juna 2002. godine u parku kod hotela „Jugoslavija“ na Novom Beogradu upucan je načelnik gradske policije general Boško Buha. Kako je u blizini bila BK Televizija, njen reporter, inače policajac, je snimao poslednje znake života generala Buhe. Osam meseci ranije, pravio sam intervju sa generalom Boškom Buhom o kriminalu i mafiji u Beogradu. Rekao mi je da u glavnom gradu postoji pet ozbiljnih mafijaških grupa, da ima dokaze protiv njihovih vođa, ali da u Srbiji ne postoji politička volja da se ovi mafijaši uhapse i osude. Naveo je da se šefovi beogradskih mafija danju bave legalnim poslovima, a noću kriminalnim radnjama. Sve sam to objavio.
Posle nekoliko nedelja od objavljivanja intervjua, dakle dok je Buha bio živ, zove me jedan drugar i šalje mi poruku da odem kod drugog Buhe, Ljubiše iz Surčina, zvanog Čume.
– Ili ćeš da letiš sa zoljom ! – poziv je bio i pretnja.
Otišao sam taksijem u firmu „Difens roud“, gde je radio Ljubiša Buha kao vlasnik preduzeća za asfaltiranje drumova. U firmi su bili sama njegova sekretarica, mlada krupna žena i on. Kad me je uvela u njegov kabinet, napao me verbalno:
– To si ti, taj što piše da je Čume mafijaš, da asfaltiram danju puteve, a noću napadam ljude. Zbog tvog teksta su mi Nemci odbili isporuku mašina za asfalt. Pokvario si mi posao, treba da mi platiš štetu.
– Nisam pisao o Vama. General Buha mi nije rekao imena mafijaša.
– Nije tačno, evo Guri će da potvrdi da ti je general nabrojao imena mafijaša u Beogradu. Da li je tako Guri? – pitao je nekog preko telefonskog interfona.
– Da, tako je šefe! – odgovori glas, koji nije ličnio na glas sprskog komandanta policije Gorana Radosavljevića zvanog Guri.
Znao sam Gurija, jer sam kao akreditovani novinar u policiji pravio razgovore sa njim. Znao sam i Ljubišu Buhu od ranije, jer sam i sa njim pravio razgovor o njegovoj kući u Surčinu i golubovima, koje je ubijao vazdušnom puškom.
– I šta sad da radimo – pitao me glasno Čume – da te natopim viskijem i bacim pod autobus GSP ili nešto drugo!
– Nisam kriv za to što tvrdiš da sam napisao. To je naručio i objavio moj glavni urednik, pa se raspravi sa njim – odgovorio sam mu bez pardona.
– Sad je glavni urednik kriv – zapitao se.
– Nije, mi smo uradili korektno svoj posao, a ti mi pretiš. Ubij me ili me pusti. Čeka me taksista, koji će da pomisli da sam pobegao kroz druga vrata da mu ne platim vožnju!
– Beži od mene – rekao mi je Ljubiša Buha, koji me nije polio viskijem i bacio pod točkove gradskog autobusa, pa sam ja istrčao napolje i seo u taksi.
Tog trenutka me telefonom zvao Dušan Spasojević, šef Zemunskog klana i preko telefona rekao:
– Dobro si prošao !
Otkrio sam dakle dve činjenice ovom prilikom. Prvu, da je neko prisluškivao generala Boška Buhu, dok mi je davao intervju. Načelnik beogradske policije mi je rekao neke podatke, ali kada sam isključio magnetofon.
– Samo da ti budeš informisan, a ne javnost – rekao mi je general Boško Buha.
I drugo, očigledno je da su Čume i Duća, kako su glasili nadimci Ljubiše Buhe i Dušana Spasojevića, bili ortaci u ovoj mojoj dobrovoljnoj otmici i pretnji smrću. Šta su hteli time Čume i Duća da postignu, ne znam. Ja sam samo bio kurir koji je u medije doneo vest, dok je moj gazda bio čovek, mnogo ugledniji i jači nego ova dvojica, pa njega nisu smeli da diraju.
Uzgred, zamolio sam prijatelja, da ako ne izađem od Čumeta za 30 minuta, da zove ministra policije ili njegovog šefa za javnu bezbednost, da me spasavaju. Zvao ih je na njihove brojeve mobilnog telefona. Nijedan od visokih funkcionera srpske policije nije se javio, što znači da me ne bi ni spasavali od pretnji Ljubiše Buhe.
KLEVETE NOVINARA
Preživeo sam tako četiri pretnje smrću. Ćanda i Arkan su mrtvi. Legija je na robiji, a Čume na slobodi i bez zaštite države, jer je bio zaštićeni svedok protiv Zemunskog klana. Prijavio sam mojoj redakciji šta mi se događalo, ali nisam shvaćen i nisam bio zaštićen. Neke kolege su mi se smejale, kao da je moja planirana smrt bila dobar novinarski vic.
Druge kolege su me klevetale, da sam ja kriv, odnosno moj intervju sa generalom Boškom Buhom, za to što je načelnik beogradske policije ubijen na javnom mestu. Jedan broj novinara je iz čiste sujete, jer oni nisu napravili intervju sa generalom Buhom, ovom klevetom hteo da me ponizi. Da sam navodno napravio tako opasan intervju da je general Buha pre 20 godina zbog njega ubijen.
Neki beogradski novinari su po čistoj logici svojih urednika krivca tražili pre u profesionalnom novinaru, nego li u opasnom poslu samog generala Boška Buhe, koji je nameravao da pohapsi šefove beogradskih mafija i da ih izvede na sud. Političari su ga u tome sprečavali, kako mi je sam general otkrio, ali mafija nije htela da rizikuje da joj se to uopšte dogodi. Uostalom, zbog pretnje mafiji ubijen je i srpski premijer Zoran Đinđić u proleće 2003. godine.
(Nastaviće se)
U sledećem broju: Marko i Tito