Navršilo se petnaest godina od smrti slikara Dragana Maleševića Tapija u beogradskoj stanici policije
MOJ DRAGAN JE ŽIV !
Marko Lopušina
Na šestoj parceli Centralnog groblja u Beogradu počiva boem, mason, slikar, suprug i otac Dragan Malešević Tapi. Petnaest godina je prošlo od kada je slavni slikar umoren u beogradskoj policijskoj stanici.
Tapi počiva na groblju na kome su sahranjeni i njegovi roditelji Novak i Jelisaveta Malešević. Vredni kradljivci i pljačkaši beogradskih grobalja skinuli su sa crnog mermernog spomenika bronzanog masonskog orla, a sa nadgrobne ploče veliki zlatni templarski krst. Odneli su ih i prodali otpadu. Ostavili su netaknutim malo svevideće oko, jedini znak koji govorio da je Dragan Malešević bio Isusov ratnik i borac za hrišćanstvo.
– Dragan Malešević je bio templarski vitez, duhovnik srpskih masona, pionir magičnog nadrealizma u jugoslovenskom slikarstvu, divan suprug i otac. Bio je legenda urbanog Beograda i naš brat – govore danas njegovi najbolji prijatelji Boban, Aca, Vladi, Žika, Aleksandar, Dušan, Vladimir, Đorđe, Milan i Guta.
Na godišnjicu njegove smrti supruga Bojana Malešević je položila cveće. I rekla:
– Sanjam ga sveke treće noći. Mi smo i dalje zajedno, jer moj Dragan je živ.
To nam je rekla i njegova ćerka Jovana, koja živi u očevom stanu sa mužem i sinovima:
– Mene je otac učio da ne tugujem već da živim. A on, moj tata Dragan, živi ovde sa nama u stanu i u našim srcima.
Tapi je preminuo u prisustvu vlasti 29. oktobra 2002. godine, jer je neko od političara posumnjao da Malešević skriva veliku državnu tajnu. Saslušavali su ga velegradski inspektori na nedozvoljen način, iako je imao visok krvni pritisak i bolesno srce.
O njegovoj smrti i danas u beogradskoj policiji vlada zagonetno ćutanje. Policija, koja je dozvolila da joj privedeni na informativni razgovor Dragan Malešević umre, nije znala da je Tapi čovek koji je živeo pet života: privatni, javni, umetnički, tajni i onovremenski.
Njegovi najbliži, supruga Bojana i ćerka Jovana, odavno već ne istražuju ovaj državni zločin počinjen na Draganu Maleševiću. Njih dve, kako su mi priznale, ne žele da žive u prošlosti. Okrenute su onome za čim je sam Tapi večno žudeo – budućnosti.
– Dragan Malešević je i ušao u prvi život 1949. godine tako što je pobedio smrt. Prilikom rođenja imao je oko vrata obmotanu smrtonosnu omču. Zategnuta pupčana vrpca i njegova težina od 5 kilograma učinili su majčin porođaj rizičnim i teškim. Majka Jelisaveta se dva dana porađala. Mali Dragan je u jednom trenutku video smrt. Babica ga je spasla i uvela u život – svedoči njegova supruga Bojana.
Odrastao je u porodici novinara Novaka Maleševića u centru Beograda i kao mali pokazao talenat za slikanje. Posle osnovne škole Dragan Malešević je zvanično pohađao Četrnaestu, Treću, Desetu i Jedanaestu beogradsku gimnaziju. Maturirao je 1967. godine u Šestoj beogradskoj gimnaziji, vanredno kao večernji đak.
Šezedesetih godina kretao se u svom kraju od Mekenzijeve ulice, dole do starog kraja oko Radio Beograda i „Politike”, pa sve do stadiona Tašmajdan i Doma omladine. U njegovom društvu „iz kraja”, kako se to u žargonu govorilo, bili su, Vladimir Pajević, Vladimir Mendelson, Dobrivoje Glavonić, Aleksandar Aca Kostić, Vladimir Pajović, Aleksandar Pantović i Đorđije Martinović.
– Izvodili smo razne nestašluke, učestvovali u gradskim „ferkama“, preprodavali ulaznice za Dom omladine i bioskope, štampali falsifikovane vozne karte i putovali sa njima po Evropi. Zbog tapkanja bioskopskih karata dobio je nadimak Tapi, kojim je potpisivao svoja slikarska dela – kaže njegov drug Boban Glavonić.
Kada je Tapi na Bahamina doživeo inkarnaciju u slikara Jana van Ajka 1975. godine se posvetio slikarstvu. Glavonić nam je dao svoje tumačenje Maleševićevog slikarstva:
– Dragan Malešević je pokrenuo novi likovni pravac u Jugoslaviji – hiperrealizam. Likovni analitičar Dejan Đorić i umetnički kritičar Đorđe Kadijević su taj pravac nazvali „magični realizam”. A to ime je preuzeo Momo Kapor za naslov svog portreta Dragana Maleševića u listu „Duga”.
Prva Maleševićeva slika bila je „Sicilijanac”, lice jednog fantastičnog čoveka. Zatim sledi slika „Dalmatinac”. „Polje sreće” je Malešević odslikao kao da je priroda i cveće sa neke druge planete, a ne sa Zemlje.
Za života uradio je stotinu orginalnih slika, od čega su danas 33 u posedu porodice. Štampao je kopije tih orginala, obogaćenih potezima uljanim bojama, u milion primeraka. Imao je zvanično 25 izložbi, a nezvanično mnogo više.
– Krajem 1989. godine Dragan Malešević je bio najvažnija ličnost kulture u Srbiji. Ljudi su se prosto tukli da uđu na njegove izložbe, da ga vide, da se slikaju sa njim i uzmu autogram – tvrdi Dobrivoje Boban Glavonić.
Bio je napadan, osporavan, ali i priznat usvetskim enciklopedijama kao pionir superrealizma.
– Svaka njegova slika bila je njegov lični pečat života – smatra danas Dragutin Zagorac, srpski templar.
Maleševićevo delo „Osamanesta rupa” nastalo 1988. godine je najzagonetnije Tapijevo platno. Odslikava izgubljenost Crnca u američkom društvu. Sliku je kupila porodica Buš i držala neko vreme u Beloj kući. Sam Tapi cenio je svoj plavi portret srpskog genija Nikole Tesle:
– Lično smatram da je Nikola Tesla zaštitnik ovoga prostora i da je njegov duh stalno prisutan, da nas njegov duh zapravo čuva i da nam mnogo pomaže.
Ponekad mističan kao ličnost, templar, mason, čovek univerzuma Dragan Malešević je govorio da ima pet života.
– U suštini imao je četiri velike strasti: porodicu, slikarstvo, masoneriju i Srbiju. Imao je i veliku ljubav prema svojim prijateljima – kaže njegov drug Milan Lajhner.
I nabraja da je Tapi imao petnaestak najboljih prijatelja, čak pedeset puta je bio kum, imao je hiljadu poznanika, od kojih su mnogi tvrdili da su mu prijatelji.
– Ljudi su dolazili da ga vide, da pričaju, da popiju malo viskija ili vina. Tata je sedeo u ateljeu i slikao. Istovremeno pričao sa njima. A oni bi se smenjivali u ateljeu i na našim stolicama pored tatinog slikarskog stola. Neki od tih ljudi su dolazili i ostajali po pet sati u stanu. Pili su viski, dok je tata odlazio napolje do opštine da završi neke svoje stvari i vraćao se natrag – pamti ćerka Jovana, koja je u svom stanu kao mala viđala Gorana Bregovića, Zdravka Čolića, Davorina Popovića, kao i druge buduće zvezde jugoslovenske umetničke scene, koji su bili njegovi prijatelji.
Dragan Malešević je bio poznat u srpskom podzemlju, biznisu, umetnosti, ezoteriji, ali i u politici.
– Znao je sve političare, ali nije voleo politiku jer je sačinjena od laži – kaže njegov drug Aleksandar Pantović.
Tapi je poznavao Zorana Đinđića, Slobodana Vuksanovića, Bebu Popovića, Mila Đukanovića. Družio se sa Zoranom Đinđićem dok je ovaj bio gradonačelnik Beograda.
Uhapšen je krajem oktobra 2002. godine pod sumnjom d aje sa poznanikom Željkom Maksimovićem Makom organizovao „bandu za rušenje državnog poretka“. Umro je priliko saslušanja u gradskom SSUP-u.
– Dragan Malešević je verovao da je jači od smrti. Poručio nam je pre odlaska na onaj svet da će kada se vrati u život biti mnogo bolji čovek – govori nam danas Milan Lajhner, njegov masonski brat.
Članovi porodice i prijatelji slavnog slikara održaće do kraja godine veče sećanja na Dragana Maleševića, na kome će, izmeđi ostalog, predstaviti knjigu koja nosi naslov “Tapi-čovek koji na je voleo”.
Antrfile
RIMSKI TEMPLAR
Početkom 1988. godine dobio poziv od Vitezova pravoslavnog reda templara iz Rima dodelili su Maleševiću titulu Velikog bajlifa i barona od Raške oblasti. Kao prvi srpski templar Tapi je bio čuvar bezbednosti ovog reda. Kao slobodni zidar bio je starešina masonske lože „Pobratim“ u Beogradu.
Antrfile
VELIKI KOLEKCIONAR
Tapi je bio pasionirani kolekcionar. Sakupljao je Malešević stari novac, stare tabakere, knjige, flipere, ploče, pištolje i automobile. Kao kolekcionar, najviše strasti i vremena poklanjao je popravkama oružja i automobila, koje je dovodio u savršeno upotrebljivo stanje.
Prijatelji Aca Kostić i Branko Savković tvrde da je Tapi za života imao najmanje dvanaest automobila. Pamte da je vozio plavog „renoa”, „mercedes”, „volvoa”, “rols rojsa” i „opela” koji je prodao nekome u Grockoj.