Izdavac: 2002
Srpske crvene beretke. Paljanski kurjaci. Islamski ratnici . Hrvatske zenge. Slovenacke sove. Kosmetske tajna armija. Makedonska ANA. Biografija.
Srpske „crvene beretke“
Najelitnija jedinica MUP Srbije nastala je krajem 1991. godine po, tvrdnji mnogih, usmenim nalogom Slobodana Milosevica, predsednika Srbije tadasnjem nacelniku Resora drzavne bezbednosti Jovici Stanisicu. Nacelnik srpske tajne policije je za organizatora srpskih „Crvenih beretki“ postavio Franka Simatovica – Frenkija. A za regrutaciju u ovu jedinicu regrutovani, ljudi iz razlicitih drustvenih slojeva, bio je zaduzen Mihalj Kertes. On je imao svoje sediste u Geneksovim apartmanima na Novom Beogradu, odakle se smisljeno sirila glasina da je ovo Kertesova jedinica, tacnije jedinica civila dobrovoljaca.
Legenda kaze da je Mihalju Braci Kertesu prvom palo na pamet da se napravi jedna jedinica od ozbiljnih ljudi koja bi se time bavila, a po potrebi i zacepljivala rupe, intervenisala na kriticnim mestima i sluzila kao kadrovska osnova za buduce srpske vojske svih vrsta.
Kertes je bio predvodnik antiautonomaske revolucije u Novom Sadu. Proslavio se 1988. godine, recenicom da se on kao Madjar ne boji Srba. Autorstvo tih vec istorijskih reci pripisuje se Jovi Radosu, tadasnjem funkcioneru PK SK Vojvodine, ali i Miroslavu Solevicu, lideru kosovskih Srba. Za razliku od njih dvojice, Kertes je sa tim recima napravio politicku karijeru. Biran je za poslanika u Grockoj, uz osporavanje opozicije i podrsku Vrhovnog suda. Upamcen je i kao ministar za narod, jer je bio predsednik Odbora za prituzbe i zalbe gradjana, ali i kao ministar bez portfelja u Sainovicevoj vladi. Nije se proslavio kao predsednik Odbora za Kosmet, ali jeste kao pomocnik ministra unutrasnjih poslova Jugoslavije, kada je SSUP »priveo« u MUP Srbije. Zbog efikasnosti u politickom delovanju, NIN je 1993. za Kertesa napisao da je to covek za specijalne namene u srpskoj vladi.
Magazin »Vreme« ga je nazvao »Balkanski spijun«, a za »Borbu« je bio »princ srpskog Diznilenda«. Prijatelji i poltroni ga zovu Bracika, mada on najvise voli da je samo Braca. Kada je postao prvi covek jugo-carine, Kertes je od nezadovoljnih radnika dobio i nadimak – diktator. Njegovim dolaskom u kamenu zgradu Savezne uprave carina na Novom Beogradu, maja 1994. zavedeni su red i rad, sto pojedinim cinovnicima u ovoj federalnoj ustanovi, ali i carinskim poreznicima na drzavnoj medji, nije bas bilo po volji. Mnogi ovlasceni i neovlasceni sverceri u SRJ doziveli su Kertesovo imenovanje kao atak na pravo da sami pljackaju drzavu, pa su ga proglasili i srpskim serifom iz Norvudske sume.
Mihalj Kertes je rodjen 29. avgusta 1947. godine u Backoj Palanci. Po profesiji je socijalni radnik. Otac mu je bio krojac, majka domacica, a brat mu je gastarbajter u Nemackoj. Braca je zavrsio Visu upravnu skolu i 1970. godine se zaposlio kao referent za socijalnu zastitu. Palancani ga pamte kao ljubitelja dunavskih riba i pecanja na avanturisticki nacin. Od 1975. je clan SKJ. U VO Dunav radio je kao referent za ONO i DSZ. Tih godina usao je u politicku strukturu opstine Backa Palanka, a 1986. je postao sekretar OK SK.
Za Bracino ime su vezivane afere krijumcarenja oruzja u Bosnu, koje je po pisanju »Vremena«, obavljao sa Miodragom Davidovicem, nacelnikom SUP-a. Licno je Dafina Milanovic svedocila da mu se zalila kao bratu, da je »ovi njegovi prisluskuju«. Sam Kertes je u srpskom parlamentu priznao da je kao prvi covek tajne policije SRJ prisluskivao i prevodio telefonske razgovore Andrasa Agostona, lidera vojvodjanskih Madjara. Srbe je u tom parlamentu branio i od Jozefa Kase, gradonacelnika Subotice. Kasnije je pod pritiskom javnosti, ali i SPS-a Braca priznao da se salio kada je govorio o prisluskivanju. Tu izjavu je dao javno, jer je vec na svojoj kozi bio osetio sta znaci biti izbacen i bojkotovan unutar vladajuce stranke. Kada je Milan Panic suspendovao Kertesa, za njega nije bilo mesta u novoj srpskoj vladi, pa je Braca danima dolazio u Nemanjinu 11 i setao se hodnicima. Ulazio je na kapiju predsednika vlade, tako da su ministri i njihovi pomocnici mislili da to Kertes svakog dana svraca kod Nikole Sainovica. Jedina privilegija mu je tada bila da dobija benzin u MUP-u Srbije. Punih osam meseci je Mihalj Kertes, nekadasnji pomocnik ministra savezne policije, bio bez posla i bez plate. Primao je doduse, kao poslanik volonter svoj poslanicki dodatak, ali to nije isto, jer je plata ovog viceministra bila mnogo veca. Popularni Braca je jedini covek koji je platio ceh politickih hirova smenjenog jugoslovenskog premijera Milana Panica. Zato je Mihalj Kertes, uz pomoc dvojice advokata, i tuzio ovog americkog biznismena sudu i u Americi i u Jugoslaviji, i zatrazio odstetu za otkaz, uvredu casti i imena od deset miliona dolara.
Njega je Srbija delegirala za zamenika saveznog ministra policije, ali je vlada Ante Markovica, odnosno potpredsednik Aleksandar Mitrovic odlucio da ga imenuje za pomocnika ministra. To imenovanje ometali su mnogi ljudi iz SIV-a, posebno Zoran Miskovic, sin generala KOS-a Ivana Miskovica – Brke, koji je uvek sanjao da bude policajac. Kad je Braca dosao 1. aprila 1992. godine u SSUP, imao je sva ovlascenja i zamenika, ali i pomocnika ministra. Uselio se u kabinet u kojem su radili Stane Dolanc, Zdravko Mustac, a zatim i Ivan Erzan – izdajnici iz SSUP-a koji su pokrali i odneli sa sobom sva orginalna dokumenta Sluzbe drzavne bezbednosti Jugoslavije.
Osvajanjem zgrade SSUP omogucio je Kertes. MUP Srbije je preuzeo tada i tehnicko odeljenje i arhivu SDB SSUP-a, a zatim i radnike. Clanovi srpske jedinice „Crvene beretke“ tada nisu bili radnici MUP-a Srbije, vec mlade srpske patriote, mada su imali neku vrstu sluzbene legitimacije cudne plave boje, kao znak raspoznavanja i odobrenje da mogu da nose oruzje. Tada nije bilo poznato da su u „beretke“ regrutovani borci iz ratom zahvacenih podrucja, a da su iz Srbije slati instruktori i komandiri.
Bili su poznati pod nazivom „frenkijevci“ po svom prvom komandantu, „“Crvene beretke““ po kapama koje su nosili u akciji, ali i na paradama, ili „sesirdzije“, po maskirnim safari sesirima koje su koristili poslednjih godina na Kosmetu. Crvenu beretku prvi su nosili britanski padobranci, da bi kasnije bila prihvacena uglavnom kod vazdusno-desantnih jedinica raznih armija. Skracenicu JSO dobili su 1996. kada se pominjao puni naziv formacije – Jedinice za specijalne operacije RDB MUP Srbije. Prvi poznati komandant, od 1991. do 1998. godine, bio je Franko Simatovic Frenki, profesionalni radnik SDB-a s iskustvom, poreklom iz Boke Kotorske. Neposredno je odgovarao Jovici Stanisicu, po liniji DB-a, a koordinirao je na terenu na najvisem nivou sa pokojnim Radovanom Stojicicem Badzom. Logistika i osnovni komandni kadar dosli su iz RDB. Jedinica je zamisljena kao duboko konspirativna grupa, nepripisiva i odreciva, kako se kaze u zargonu specijalnih operacija – sa laznim dokumentima, bez karakteristicnih oznaka, sa raznim vrstama uniformi i oznaka, cak i za jednokratnu upotrebu, sa uobicajenim za dati teren naoruzanjem i opremom. I ako ih neko uhvati svi bi se od njih odricali javno, i drzava, i policija, a posebno tajna policija Srbije.
Hrvat u tajonoj policiji
Franko Simatovic, poznatiji kao Frenki je Hrvat crnogorskog porekla sa najduzim stazom u srpskoj tajnoj policiji od 25 godina. Nekada je radio u Beogradskoj upravi SDB kao kontraobavestajac zaduzen za zapadne agenture. Bio je ekspert za CIA i BND. Kada se SFRJ i SDB Jugoslavije raspala, a Jovica Stanisic postao prvi covek srpske tajne policije, Frenki je imenovan za njegovog zamenika 1993. godine.
Roden je 1954. godine u Beogradu, gde je zavrsio Visu skolu unutrasnjih poslova u Zemunu i pohadjao Fakultet za ONO i DSZ. Zagrebacka »Arena« je pisala o njemu kao o bliskom saradniku Zeljka Raznatovica, Milana Martica i Kapetana Dragana. Tacnije kao osnivacu i organizatoru srpskih paramilicijskih snaga i komandantu Specijalne jedinice MUP Srbije. Franko Simatovic u Beogradu, u marini RDB Srbije ima gliser presretac „Formula“ neobicne snage i potrosnje: 300 konjskih snaga i 150 litara na sat, s tim sto mu radnici Brodogradilista „na crno“ trenutno prave brod „Orao“ pod nadzorom Radivoja Cicvarica, koji takode u marini ima poveci brod Saksona.
Otac Frenkija Simatovica, Pero Simatovic je kao vojni i jugoslovenski kadar iz Beograda sa prvom zenom imao dvoje dece – sina Franka i cerku Dubravku, udatu Horvat, koja zivi u Rijeci. Simatovici danas zive u Beogradu, otac u Njegosevoj, a sin Frenki na Senjaku.
Kako je nedavno pisala zagrebacka Arena, Simatovici su Dubrovcani, jer je Frenkijev otac Pero roden u Zupi dubrovackoj 1921. godine. I njegov otac Baro, Frenkijev deda je Dubrovcanin i Hrvat. A Perina majka, a Frekijeva baba Ivanjica je pastrovicka Crnogorka iz Petrovca na Moru. Pored Pere njih dvoje Baro i Ivanjica imali su i sina Vladu.
Frenijev otac je u Dubrovniku zavrsio Uciteljski fakultet, a u to vreme bio i poznati plivac i vaterpolista. U prolece 1941. godine Pero Simatovic je otisao u domobrane, jer je bio prohrvatski nastrojen. A njegov brat Vlado Simatovic prosrpski orijentisan otisao je u cetnike. Obojica su kraj rata docekali u partizanskim uniformama.
U Austriji je kao domobran Pero Simatovic je zavrsio Vojnu akademiju i 1943. se vraca u Zagreb. Tu se iste godine ozenio sa Frenikijevom majkom, jednom lepom curom iz Bjelovara iz porodice Vinter. Oboje prelaze krajem rata u Beograd u kome su rozeni i Franko i Dubravka. Kao deca redovno su odlazili kod bake u Dubrovnik, ali kasnije, kada su odrasli to nisu cinili ni Frenki, ni sestra Dubravka.
U meduvremenu njihov otac Pero je postao poznat u Beogradu kao osnivac Vaterpolo kluba Partizan. Kada je, medutim, Frenkijev otac sezdesetih otisao na sluzbu na Sinaj, kao oficir OUN, zena ga je napustila i decu odvela u Bjelovar. Tek krajem sezdesetih Franko Simatovic iz Bjelovara opet dolazi u Beograd na studije. Tada se i njegov otac Pero drugi put ozenio i takode, iz Egipta vratio u Beograd.
Baba Ivanjica Simatovic, Crnogorka iz Pastrovica, kako je za sebe govorila, ih je okupila oko sebe poslednji put 1983. kada je u Dubrovniku obavljena ostavinska rasprava oko porodicne imovine. Unuk Frenki i unuka Dubravka su proglaseni njenim direktnim naslednicima. Od tada, pa sve dok se Frenki nije pojavio u jednoj emisiji CNN 1995. godine kao navodni arkanovac, Dubrovcani nisu znali gde je Perin mali.
Franko Simatovic, zvani Frenki je danas covek za koga u Srbiji i svetu veruju da ima dokaze protiv Slobodana Milosevica. O Frenkiju se malo zna jer je to zasticeni tajni policajac. I pored toga, glasine o njegovom junastvu ucinile su ga popularnim. Frenkijev nadimak mnogi Srbi danas izgovaraju sa postovanjem, jer ga prihvataju kao svog narodnog heroja. Sami Srbijanci specijalcu tajne policije Frenkiju znaju, ali vrlo malo. O njemu su javno saznali nesto vise tek sredinom devedesetih kada je za strane novine progovorio jedan clan njegove paravojske Branislav Vakic. U razgovorima za „Gardijan“, ovaj bivsi paravojni komandant i visoki clan Miloseviceve levicarske koalicije opisao je kako je mala grupa tajnih policajaca pod direktnom Milosevicevom kontrolom upravljala tajnim prljavim ratom, naoruzavajuci hiljade osudenika i saljuci ih u Hrvatsku i Bosnu. Od aprila 1991. pa sve do zavrsetka rata krajem 1995, paravojne grupe, kao sto su Srpski cetnicki pokret i Arkanovi „Tigrovi“, su sprovodile ubilacke pohode etnickog ciscenja i pljacke na velikom delu prostora bivse Jugoslavije. Konce je iz senke povlacila mala grupa ljudi iz odeljenja za drzavnu bezbednost Ministarstva za unutrasnje poslove Srbije, potpuno lojalnih Milosevicu koji ih je na ta mesta i postavio. U samom MUP-u Srbije oni su bili poznati kao „vojna linija“. Svedoci pominju tri kljucne figure u „vojnoj liniji„ koje su odgovorne za naoruzavanje i obuku pripadnika paravojnih jedinica – Radovana Badzu Stojicica, Franka Frenkija Simatovica i Mihalja Kertesa. Oni su radili za Jovicu Stanisica, sefa Miloseviceve tajne policije. Jedan od kljucnih izvora „Gardijana“ Branislav Vakic, rekao je da se prvi put sastao sa Badzom i Frenkijem u maju 1991. godine u oblasti istocne Slavonije u Hrvatskoj. „Od njih smo dobili samo oruzje. Ali u januaru 1993. poceli smo zajednicki da radimo u Skelanima i nadomak Srebrenice.“
Vojislav Seselj, pricao je novinarima da su se njegovi ljudi borili zajedno sa „Crvenim beretkama“ i osim Frenkija, kao njihovog komandanta pomenuo je i Mihalja Kertesa. Kertesa je kao komandanta „Crvenih beretki“ imenovao jos jedan srpski gospodar rata, Dragoslav Bokan. Dok je Frenki preuzimao komandu nad cetnicima u istocnoj Bosni, Badza se povezao sa „Tigrovima“, milicijom Zeljka „Arkana“ Raznatovica. Fotografija iz 1991. dovoljno ilustruje te „specijalne odnose“. Arkan i Badza sa osmehom stoje ispred centra za obuku „Tigrova“ u Erdutu, u blizini istocnoslavonskog fronta.
Uskrs 2002. godine
Beograd