Izdavac: Knjiga-Komerc, 2005
BIA. BIS. BND. CIA. DGSE. FSB. KINA. KOS. MI6. MOSAD. SIK. SID.
Vilijam Kejsi, nekada prvi obavestajac Amerike umeo je iskreno da prizna da je spijunaza toliko ozbiljan posao da je ne treba prepustati spijunima. Jer, tajna politika, tajna diplomatija i spijunaza odvajkada su bili podupiraci vaznih drzavnih poslova. Njihov znacaj, medutim, posebno je dolazio do izrazaja u teskim, kriznim i ratnim situacijama. Ponekad, kao na primer, u Drugom svetskom ratu, britansko citanje siforvanih nemackih poruka spaslo je ne samo Veliku Britaniju vec i Evropu od nacizma. Bilo je, medutim, i prilika da vladari nisu verovali svojim spijunima, pa je Staljin svoje poverenje u Hitlera platio sa dvadeset miliona zrtava.
Istoriju spijunaze, medutim, mozemo grubo podeliti u cetiri vremenska period. Do Prvog svetskog rata agneture su bile dvorske sluzbe i sluzile za zastitu krune i dinastije, a potom i drzava. Svetski oruzani sukobi, koji su trajali do 1945. godine, uzdigli su spijunazu na nivo tajnih ministarstava rata. Taj karakter tajne sluzbe su zadrzale i u vreme hladnog rata, kada su funkcionisale kao stit, ali i pesnica, i Istoka, i Zapada.
Koliko su spijunaza i spijuni bili vazni za svaku drzavu, i kakve je intelektualne i politicke sposobnosti trebalo da ima vrhunski agent, vidi se iz cinjenice da su mnogi drzavni agenti vremenom uspevali da se uzdignu do vladarskog trona. Staljin je svoju diktatorsku karijeru otpoceo kao tajni agent Koba, a Jurij Andropov kao predsednik KGB. Bivsi ruski premijer Evgenij Primakov bio je i direktor Spoljne obavestajne sluzbe Rusije, a predsednik Vladimir Putin je pukovnik KGB. Izraelski premijer Jicak Samir je bio funkcioner Mosada, a i Heim Hercog, predsednik jevrejske drzave. Dzordz Bus pre nego je usao u Belu kucu vodio je CIA i istovremeno bio direktor celokupne obavestajne zajednice SAD.
Za Josipa Broza Tita se zna da je bio agent Kominterne.
Kada je pocetkom devedesetih doslo do perestrojke socijalistickog lagera, cak i do ujedinjenja dve posvadane Nemacke, tajni rat obavestajnih sluzbi izmedu Istoka i Zapada nije prestao. Samo se njegov obim umanjio, jer je Zapad uspeo da iskoristi krah komunizma i da ga privede Novom svetskom poretku.
Novi milenijum je, naime, porodio novu svetsku opasnost, islamsko politicko nasilje, a potom gradanski terorizam i agresivnu mafiju, pa su ove nove politicke bolesti civilizacije postale i glavna meta spijunaze i svih spijuna sveta. Time je otpocelo i novo, cetrvto ispisivanje istorije svetskih agentura.
Ova knjiga predstavlja skicu za portret ne samo najvecih tajnih sluzbi sveta vec i najznacajnijih za nas srpski i balkanski prostor.
Autor
Vaskrs 2005.
Bezbednosno-informativna agencija
CUVARI SRPSKE VLASTI
Srpska tajna sluzba je poslednjih godina imala sve karakteristike klasicne politicke policije, jer je, umesto da se bori sa stranim agenturama i spijunima, bila sredstvo borbe za vlast i obracun vladalaca sa svojim protivnicima.
Kako su sluzbu drzavne bezbednosti koristili Tito i Milosevic, tako je danas koristi i dr Vojislav Kostunica, srpski premijer i lider DSS-a. Naime, Bezbednosno-informativna agencija Vlade Srbije je politicki ogranak Demokratske stranke Srbije, koja je na celu ove tajne policije ima svog coveka. Rade Bulatovic, direktor BIA je covek kog je Demokratska stranka zatvarala u vreme vanrednog stanja, posle atentata na bivseg premijera Zorana ?indica. On je ujedno i odgovor DSS-a suparnickom DS-u. Indikativno je i da je Kostunica krajem 2004. godine iz zatvora u Hagu vratio kuci i Jovicu Stanisica, dugogodisnjeg sefa miloseviceve tajne policije, kog je, opet, Demokratska stranka poslala Tribunalu u Seveningen. Ima ljudi koji u Beogradu smatraju da se Stanisic vratio da bi Bulatovicu pomogao da konsoliduje BIA i da vodi ovu Kostunicinu tajnu sluzbu.
U zimu 2005. godine, medutim tihi rat izmedu demokrata je nastavljan, ali ovog puta napadom iz redova DS. Vladimir Popovic, bivsi sef Biroa za komunikacije bivse Vlade Srbije, u emisiji TV B92 «Insajder» optuzio je Radeta Bulatovica, direktora BIA, da je prilikom posete Sjedinjenim Drzavama izneo celokupnu arhivu BIA i predao je americkoj obavestajnoj sluzbi CIA.
Bezbednosno informativna agencija negirala da je bilo ko iz BIA izneo arhivu ove sluzbe i predao je americkoj obavestajnoj sluzbi CIA. Ali je naglaseno da je raniji celnik ove sluzbe Goran Petrovic, inace, kadar Demokratske strankle, iznosio poverljive podatke i predavali ih americkoj sluzbi.
Iako je Odbor za bezbednost Narodne skupstine Srbije utvrdio da prekrsaja nije bilo, i ako ga i ne moze biti, ako se zna da su SAD i Srbija postali saveznici, a njihove tajne agenture saradnici, ipak, je pokazano kako se BIA koristi za unutrasnje politicke obracune, a ne za zastitu bezbednosti nase drzave.
Ako se pogleda istorija ove agenture, lako ce se videti da je srpska tajna sluzba novijeg doba, bila i ostala, politicka policija.
U drzavi Srba pod Nemanjicima, policijskim poslovima su se bavili vlastelini, zupani i sami knezovi i vojvode. I u vreme Karadorda i Obrenovica knezovi i vojvode su cuvali vlast, dok su Turci stolovali u Beogradu, cak i kad je posle I srpskog ustanka formiran Praviteljstvujusci sovjet. Kako je 1811. formiran novi Praviteljstvujusci sovjet, medu sest popecitelja, nasao se i prvi srpski ministar policije Jakov Nenadovic. Tajna sluzba je, medutim, bila u rukama samog Vozda.
Karadorde je, u svojoj malenoj drzavi, imao i zakonik o spijunima. Istoricari se danas ne spore, da je Vujica Vulicevic bio najpoznatiji ustanicki spijun, ali su jos u dilemi da li je on radio za Karadorda ili za Milosa ili za obojicu i sebe istovremeno. Temelje srpske sluzbe bezbednosti postavio je jos knjaz Milos Obrenovic u okviru Popeciteljstva vnutrenih dela i Popeciteljstva vojenih dela, koja su vodili Dimitrije Davidovic i Mileta Radojkovic. Oni su predstavljali „vrhovne cuvare javnog bezbjedija i poretka…« Njihov zadatak je bio da paze „…da se ko s neprijateljem Srbije ne dogovara, protivu Praviteljstva rdave reci ne raznosi i da se tajna druzestva u Srbiji ne pletu…«
Sam srpski knjaz Milos imao je uhode koje su pratile i usmrtile srpskog vozda ?orda Petrovica, ali i svoje spijune, koji su mu javljali sta spremaju turske age i dahije. Za vreme vlasti Obrenovica, najpoznatiji srpski obavestajac i profesionalni policajac bio je Sima Nesic, prevodilac kod Turaka. On je bio sin uglednog beogradskog trgovca i kmeta Pavla Nesica. Studirao je u Becu trgovinu i bankarstvo. Nikola Hristic, ministar unutrasnjih dela, dok je radio na formiranju prve srpske politicke policije zapazio je svetske manire Sime Nesica i postavio ga za prvog obavestajca Srbije. Nesic je koristio svoja poznanstva sa Jevrejima, da preko njih dode do podataka o turskoj upravi i vojsci. Glavni saradnik mu je bio trgovac Mosa Mevorah. Posebno vazne podatke Nesic je dobijao od zavrbovanih turskih vojnika i oficira. Da bi se sto vise priblizio Turcima, obavestajac Sima Nesic se licno ubacio u njihovu upravu kao terdzuman, odnosno tumac. Tako je mogao da direktno prisluskuje i sultanovog izaslanika Afir pasu. O tome je Nesic obavestavao licno ministra policije Nikolu Hristica, a cesto i samog knjaza Mihaila Obrenovica. Prvi srpski obavestajac Sima Nesic, poginuo je na Cukur cesmi 1862. godine od zalutalog metka, dok je razdvajao zavadene Turke i Srbe. Jedna beogradska ulica i danas nosi njegovo ime. Najugledniji srpski policajci, dok su Srbijom vladali Obrenovici i Karadordevici do I svetskog rata, bili su ljudi od ugleda i autoriteta: Ilija Garasanin, Nikola Hristic, Radivoje Milojkovic, Milutin Garasanin, Stojan Novakovic, Svetozar Milosavljevic, Svetomir Nikolajevic, Nikola Stevanovic, Stojan M. Protic.
U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, unifikacijom policijske organizacije, temelji bezbednosnog sistema postavljeni su tek 1922. godine, dok je policijsko zakonodavstvo usvajano sve do 1929. Ministarstvo unutrasnjih poslova Kraljevine SHS formirano je 7. decembra 1918. U njemu su postojala cetiri sektora: Odeljenje za drzavnu zastitu, Odeljenje javne bezbednosti, Pravno odeljenje i Odeljenje za samoupravu. To prvo odeljenje bilo je nadlezno za rad drzavne bezbednosti. Odeljenje za drzavnu zastitu Kraljevine SHS imalo je u svom sastavu Odsek za suzbijanje unutrasnje antidrzavne i razorne propagande i akcije, Obavestajnu sluzbu, Odsek za suzbijanje spoljasne antidrzavne i razorne propagande i akcije, Odeljak za policijski nadzor nad strancima i putnickim saobracajem, Administrativni odeljak i Odeljak za stampu. Samo u gradu Beogradu, sa sto hiljada stanovnika, u to vreme radilo je hiljadu zandara i stotinak inspektora Odeljenja za drzavnu zastitu.
KRALJEVA AGENTURA
Stvaranjem Kraljevine Jugoslavije, udareni su i novi temelji jugoslovenskog obavestajno – bezbednosnog sistema, koji su sacinjavali: Vojna obavestajna sluzba, Kontraobavestajna sluzba i Sifarsko odeljenje u Ministarstvu vojske i mornarice, zatim Kontraobavestajna sluzba i Politicka policija u Ministarstvu unutrasnjih dela. Zandarmerija je predstavljala okosnicu unutrasnje i javne bezbednosti.
Kako su poslovi unutrasnje bezbednosti bili skoncentrisani u ministarstvu policije, to je ono bilo podeljeno na dva sektora – Direkciju javne bezbednosti i Direkciju nacionalne bezbednosti. Druga direkcija je zadatke drzavne bezbednosti izvrsavala kroz tri odelenja: politicko, specijalno-obavestajno i specijalne bezbednosti. Politicko odeljenje je, zapravo, bilo centar tajne policije Kraljevine Jugoslavije, iz koga se rukovodilo kontrolom i suzbijanjem aktivnosti stranaka i njihovih pristalica. Ono je vodilo istrage protiv uhapsenih lica i predavalo ih drzavnom tuziocu. U svom sastavu Politicko odeljenje je imalo politicki odsek za obavestajnu sluzbu, odsek za udruzenja i odsek za kontrolu stampe i stampariju. Ovo odeljenje je bilo srz politicke policije i zato je bilo najjace u Kraljevini Jugoslaviji, jer je pokrivalo teritoriju citave zemlje. Specijalno – obavestajno odeljenje rukovodilo je kontraobavestajnim poslovima jugoslovenske tajne policije, koji su bili podeljeni u pet referata: bugarsko – albanski, madarski, italijanski, nemacki i za ostale« drzave. Odeljenje specijalne bezbednosti staralo se o evidentiranju svih osoba cija je aktivnost bila bitna za sam rezim, kao i o vrsenju analitickih poslova u tajnoj sluzbi. U odsecima na terenu formirani su i posebni dosijei za pracena lica, cije su kopije obavezno morale da se salju za Beograd, gde je osnovana Centralna kartoteka jugoslovenske politicke policije.
Najpoznatiji policajac Beograda bio je u to vreme Dragoljub Dragi Jovanovic, sef Srpske drzavne bezbednosti, a kasnije i specijalni savetnik Ministarstva unutrasnjih poslova Kraljevine Jugoslavije. Iza njegovog napredovanja u policiji, stajali su i Anton Korosec, i Milan Acimovic, ministri policije, kao i premijeri Milan Stojadinovic i Dragisa Cvetkovic.
Kralj Aleksandar je na dvoru imao dve svoje obavestajne suzbe, koje je vodio Petar Zivkovic. Ovaj iskusni obavestajac, ugradio je kraljevu licnu tajnu sluzbu u sve jugoslovenske stranke i na vezi drzao kao agente, spijune ili saradnike mnoge ugledne licnosti: dr Dragutina Kojica, dr Milana Srskica, Momcila Nincica, Voju Marinkovica, dr Ninka Perica, dr Nikolu Preka, dr Nikolu Nikica, Ivana Radica, Jovana ?onovica. Vladar je imao i svoje obavestajne centre u svim vecim gradovima, a u Beogradu je formirao i spijunsku mrezu za stampu, koju su vodili Toni Slogl i Milan Divjak. Beogradska tajna sluzba tog doba, imala je pet odseka – administrativni, politicki, defanzivno – obavestajni protiv inostranaca, antimarksisticki i za kontrolu stampe. Kartoteka je bila zasebno odeljenje.
Njihovi sefovi su bili Radomir Jovanovic, Veceslav Montanja, Kosta Tasic, Kazimir Magasic, Slobodan Vujkovic, Konstantin Zaho. Pod Jovanovicevom komandom u tajnoj policiji bilo je dvadeset pet cinovnika i stotinu agenata. Za rad protiv radikala, na primer, bio je zaduzen agent Steva Savkovic, novinar. Njegov kolega Josip Barisic, pratio je hrvatske stranke i politicare, a Bosko Radovanovic je kontrolisao demokrate i Zemljoradnicku partiju.
I posle okupacije Jugoslavije, dinasticka sluzba je nastavila da deluje, ali u sastavu kraljevske vlade u izbeglistvu i kvislinskog aparata u zemlji. U samoj Srbiji, na primer, delovali su Obavestajno odeljenje Komande srpske drzavne straze, pa Obavestajni odsek u stabu Srpskog dobrovoljackog korpusa, Poglavarstvo policije, a narocito je bilo aktivno Odeljenje specijalne policije Uprave grada Beograda i njegov cetvrti Antikomunisticki odsek, koji je vrlo tesno saradivao sa Gestapoom. Gradska policija je tokom okupacije imala trista agenata, a Antikomunisticki odsek devedeset. Sef specijalne policije bio je 1941. prvo Mija Petrovic, a posle Ilija Paranos. Prvi odsek je u to vreme vodio Bora Mitrovic, drugi Josip Vucinic, treci Nikola Gubarev, cetvrti Bozidar – Bosko Becarevic i peti Milan Jelovac. Vecina njih su istovremeno bili i nemacki spijuni, dok je sam nacelnik Dragi Jovanovic sa Nemcima i Drazom Mihailovicem odrzavao direktne veze. Od toga je Jovanovic imao velike koristi, jer mu je, na primer, samo Gestapo u fond za progon komunista dao 1,4 miliona ondasnjih dinara.
Dragi Jovanovic je bio upravnik, ali i glavni policajac Beograda, pa i Srbije sve do 1944. godine. Njegovi najverniji agenti i istrazitelji bili su Becarevic, Grujicic, Steric, Golubjev, Pavlovic, Pantelic, Jeremic, Kosmajac, Miloradovic i Zlatar, a njihovi dousnici medu komunistima, po secanju samog Jovanovica, bili su Jovanovic, Buha, Zuti, Klonfer i Mali. Za cetiri godine borbe sa komunistima, tajna sluzba Dragog Jovanovica uhapsila je i saslusala 1.500, a zatim streljala 600 simpatizera KPJ. Odeljenje specijalne policije uspelo je da razbije organizacionu strukturu Komunisticke partije u Beogradu i Srbiji, a okupatori su uspeli da u Jugoslaviji instaliraju 669 nemackih centara, 102 centra italijanske i na desetine madarskih i bugarskih centara tajne sluzbe.
Potreba borbe za politicku vlast, u takvim uslovima, nalagala je KPJ da razvija svojevrsnu obavestajnu aktivnost, pa su sve vrste saznanja do kojih su dolazili aktivisti i simpatizeri partije, dostavljane direktno, cak do Centralnog komiteta. Prve osnovne mere bezbednosne zastite KPJ je objavila u knjizi „Pravila konspiracije«, tek pred sam rat 1940. godine. Ko je ta pravila krsio, potpisivao je sebi smrtnu presudu. Da bi zastitila sebe, KPJ je bila surova prema kolebljivcima iz vlastitih redova.
Biti komunista u Jugoslaviji izmedu dva rata znacilo je cesto i biti politicki kadar, ali i obavestajac partije, tj. Kominterne. Partijsko skolovanje u Moskvi komunistickih internacionalaca bilo je uvek tesno povezano i sa agenturnim obrazovanjem. Istoricari se i danas trude da razaznaju i razdvoje politicku, partijsku i obavestajnu aktivnost jednog Petka Miletica, Mustafe Golubica – Mujke, dr Sime Markovica, Milana Gorkica, Borisa Kidrica, Andrije Hebranga, Ivana Krajacica, Josipa Kopinica, pa i Josipa Broza.
Prema istorijskim dokumentima, Josip Broz je postao obavestajac jos 1914. godine i to na austrougarskom frontu prema Srbiji. Titovi biografi su dugo godina precutkivali istinu da je Broz u I svetskom ratu bio vodnik u bataljonu 25. domobranskog puka i staresina izvidackog, tj. obavestajnog odeljenja becke armije. Njegov zadatak je bio da osmatra srpske pozicije, da upada na srpsku teritoriju, hvata zarobljenike, saslusava ih i iz njih „vadi« vojne podatke o srpskoj armiji. U Vojnom arhivu JNA svojevremeno su postojale fotografije Josipa Broza, austro-ugarskog podoficira koji stoji pored vesala sa obesenim Srbima, ali su ti snimci spaljeni po naredenju generala Nikole Ljubicica. Ostala je samo slika Josipa Broza na polozaju prema Srbiji. Podoficir Josip Broz je bio toliko dobar vojni obavestajac, da ga je komanda predlagala i za odlikovanje. Tu medalju je Tito i dobio sezdesetak godina kasnije iz ruku Kurta Valdhajma, mozda, ponajvise zato sto je, kako misli Dobrica Cosic, Josip Broz u citavoj svojoj politickoj karijeri srpsko nacionalno pitanje resavao na austrougarski i austromarksisticki nacin. Sa takvim obavestajnim iskustvom, Titu nije bilo tesko da u Rusiji nastavi da bude vojni obavestajac, ali Kominterne. Ima u Jugoslaviji publicista koji su tvrdili da je Josip Kopinic stvorio Tita, a da ga je Ivan Krajacic unistio.
Prve ozbiljnije korake u organizovanju obavestajne sluzbe citavog NOP-a na teritorijalnom principu, Vrhovni stab i vrhovni komandant NOV i POJ Josip Broz nacinio je, posle formiranja II odseka VS NOV i POJ maja meseca 1942. u Foci i posle usvajanja tajnih dokumenata o obavestajnoj mrezi, upravo na prostorima Slovenije, Hrvatske i Bosne.
Titovim uputstvom iz 1942. godine udaren je temelj stvaranju jedne savremene obavestajne organizacije, ali samo na jednom delu, tadasnje, ratom okupirane Jugoslavije. Obavestajci, narodni heroji, koji su poginuli tokom rata, bili su uglavnom sa tog podrucja. A to su Nedeljko Barnic – sa nadimkom Zarki, Muharem Bektesi, Mojca Birta – zvani Zec, Ernest Ejper, Elias Engel, Petar Grubor „Buzdovan«, Radisav Janicijevic, Gojko Kruska, Jovan Marinkovic – Ivo, Danko Mitrov, Vladimir Peric poznatiji kao Valter, Dusan Vujosevic, Zarko Vukovic zvani Pucar i Slavoljub Vuksanovic – Jajko. U Srbiji, na Kosmetu i u Makedoniji, naime, teritorijalna obavestajna sluzba nije stvarana, jer Glavni stabovi NOV i PO nisu dobili ovo marsalovo uputstvo.
FILIJALA KOMINTERNE
Prvi drzavni i institucionalizovani oblik te sluzbe bezbednosti bila je OZNA – Odeljenje zastite naroda. U Uputstvu o organizacionoj semi Ozne, koje je potpisao Josip Broz Tito, predsednik Nacionalnog komiteta oslobodenja Jugoslavije i Vrhovni komandant Narodnooslobodilacke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije, o Ozni se kaze: „Jedna od garancija za ocuvanje nove demokratske vlasti u Federativnoj Demokratskoj Jugoslaviji, jeste izgradnja i osposobljavanje organa drzavne bezbednosti. Da bi se to postiglo, treba narocitu paznju posvetiti podizanju, u borbi proverenih, kadrova i uporno raditi na njihovom osposobljavanju za izvrsavanje postavljenjih zadataka. Odeljenja zastite naroda, moraju postati cvrst oslonac nase vojske, drzavne vlasti u borbi protiv okupatora i svih njegovih sluga. Organi Ozne moraju biti najdosledniji zastitnici i cuvari tekovina narodnooslobodilacke borbe. Stoga i neumoljiva prema neprijatelju, pravedna prema svakom postenom coveku, Ozna ce postati najomiljenija organizacija nasem narodu. Kao sto se iz prilozenog uputstva vidi, odeljenjima zastite naroda stavlja se u duznost:
a. politicka obavestajna sluzba i kontraobavestajna sluzba na okupiranoj teritoriji i inostranstvu; b. kontraobavestajna aktivnost na oslobodenoj teritoriji i c. kontraobavestajna aktivnost u vojsci.
Ozna je time preuzela funkcije politicke policije i kontraspijunaze od odgovarajucih obavestajnih centara, odnosno politicko-obavestajnih odseka, cime su fakticki odvojeni jedni od drugih, obavestajni i bezbednosni poslovi. Stvorena je zasebna bezbednosno-obavestajna organizacija, u zemlji i inostranstvu, pod neposrednim rukovodstvom J. B. Tita, koja je pored klasicnih obavestajnih karakteristika, imala i osobine jake unutrasnje politicke policije. Ta famozna jugoslovenska politicka policija nikla je Brozovim dekretom tokom rata 1944. godine u Drvaru. Bila je to Naredba vrhovnog komandanta NOV i POJ i Poverenika za narodnu odbranu Nacionalnog komiteta oslobodenja Jugoslavije od 13. maja 1944. o osnivanju Odeljenja zastite naroda, zavedena pod brojem sedam. Uz naredenje Marsala Jugoslavije J. B. Tita, prilozena je bila i Organizaciona struktura Ozne.
Tito je potpisao i Uputstvo o formaciji vojnih jedinica Korpusa narodne odbrane i Uputstvo o organizaciji radio-veze Ozne. To je ozakonjeno odlukom Nacionalnog komiteta oslobodenja Jugoslavije, odnosno Poverenistva za narodnu odbranu 15. avgusta 1944. godine, kada je zvanicno stvorena organizacija Korpusa narodne odbrane Jugoslavije –KNOJ, radi borbe sa antinarodnim ustanicima u pozadini NOV i likvidacija cetnickih, ustaskih, belogardejskih i drugih antinarodnih bandi na oslobodenoj teritoriji Jugoslavije i obezbedenje centralnih organa vlasti.
Korpus narodne odbrane bio je potcinjen neposredno povereniku za Narodnu odbranu, odnosno Titu, koji je rukovodio Knojom preko nacelnika Odeljenja zastite naroda tj. Aleksandra Rankovica.
Odeljenje zastite naroda, poznatije kao Ozna, koje je vodio Aleksandar Leka Rankovic, imalo je cetiri odseka sa po tri sekcije. Prvi se odsek bavio i obavestajnim radom na okupiranim i tudim prostorima, pa je iz njega kasnije stvoren VOS (Vojna obavestajna sluzba JNA) i SID (Sluzba informacija i dokumentacije u SSIP-u). Taj sektor Ozne bio je nadlezan da stvara obavestajne izvore u raznim drzavama i drzavnim ustanovama protivnika, vrbuje poverenike, organizuje njihovo prebacivanje preko granice i prikuplja podatke o neprijateljskoj agenturi, policiji, kvislinskom drzavnom aparatu i vojnim formacijama. Sef tog odseka bio je Maksimilijan Bace zvani Maks ili Milic. Iz drugog odseka Ozne, koji se bavio kontraobavestajnim poslovima na oslobodenim teritorijama uperenim protiv domacih izdajnika i saradnika okupatora i stranih tajnih sluzbi nastala je 1946. godine, Udba (Uprava drzavne bezbednosti), odnosno 1966. godine Sluzba drzavne bezbednosti (SDB). Zadatak ove druge uprave je bio da stvara agenturnu mrezu u raznim ustanovama i da prikuplja obavestajne informacije o aktivnostima politickih grupa u NOP-u i van njega, o radu neprijateljskih agenata i njihovom likvidiranju, o ostacima jedinica kolaboracionista, i o aktivnostima stranih predstavnika. Njegov prvi nacelnik bio je Pavle Pekic.