Izdavac: Narodna knjiga – Alfa, Beograd, 2000
Smrt u Beogradu. Poratni siledzija. Ljubav uprljana zlocinom. Pucanj zbog „fice“. Tajna smrt milijardera. Smrt ucenika na konjarniku. Siptar zaljubljen u srpkinju. Ubistvo direktora papica. Obracun kod istocne kapije. Pucnjava u podrumu. Ubistva u podzemlju. Smaknuce Andrije Lakonica. Kratez za Zabca. Kako je ubijen Beli. Banda Voislava Bozilovica. Gde je nestao Iso Lero. Kasapin sa Skadarlije. Knele je zauvek zaspao u „Hajatu“. Smrt na estradi. Hekler je pokosio Zorza Stankovica. Ubijen je srpski Eskobar. Smrt porodice Salatic. Ispovest Vojvodine majke. Masakr brace Vujic. Poslednji Beogradski Romeo. Mina za Radeta Medjeda. Osveta Goranu Vukovicu. Mali paun je koknuo Sabana. Smrt Mihaila Divca. Ubistvo u „Koka-Koli“. Odose Niksic i Dadilja. Nestanak Miodraga Cvjetinovica. Smrt kralja hotela. Hitac u Radisica. Ubijen Predrag Ikac. Trio smrti. Pucanj u Miroslava Bizica. Odlazak Arkanovog majora. Batica je pao zbog Zorza. Devojacki zlocin. Rafal u Centu. Cetiri metka za Vladu Trefa. Smrt generala Badze. Atentat na Zorana Todorovica. Dvoboj na splavu „Seks“. Snajper za Gojaka. Nestanak Voja Raicevica. Poslednja noc Bojana Petrovica. Teska ruka Zvezdana Slavnica. Sacekusa za Jusu. I Koca u pokeru smrti. Atentat na Darka Asanina. Kako Golomejic ubija. Zaseda za pukovnika Vlaju. Zasto je ubijen Curuvija. Pao je i Sijan. Smrt cuvara Zorana Djindjica. Ubica u crvenom. Ugar je izgoreo. Ubistvo Ministra odbrane. Likvidiran balkanski Dok Holidej. Ubijen je novobeogradski kum. Baron Panonske ravnice. Zaseda za Candu. Pistoljem na malog Pauna. Atentat na direktora JAT-a. Potera za Skoletom. Nerasvetljena ubistva u jugoslovenskoj prestonici. Covek zvani Arkan. Poslednji pozdrav heroju rata i ulice. Osveta mrtvom komandantu. Smrt Mileta bombone. Smrt je stigla kroz prozor. Metak za Trojketa. Elena i Andrija Draskovic. Intervju Andrije Draskovica. Slucaj Momira Gavruilovica.
Nikada smrt nije bila pecat srpske prestonice. Desilo se, medutim, na isteku 20. veka da su ubistva postala beogradska svakodnevnica. Metak ubica nije birao. Od njega su stradali i obicni ljudi, anonimni gradani koje je smrte ucinila poznatim, ali i vec poznata lica koje je smrt ovekovecila.
Sredinom ovog veka u Beogradu se godisnje ubijalo tridesetak ljudi. Ubice su najcesce hvatane, jer su se mnoge od njih same prijavljivale cuvarima reda. Kako su se ubistva umnozavala, i sredinom devedesetih dostigla i prosek od stotinu godisnje, tako se i broj ubica smanjivao, jer novi gospodari smrti nisu zeleli da dopadnu u ruke delilaca pravde. Tako se i desilo da do isteka 2000. u Belom gradu ima preko osamdeset neresenih likvidacija, uglavnom, tvrdih momaka sa velegradskog asfalta i ponekog policajca, a i politicara.
Vecinja njih bili su mladi ili ljudi u najboljim godinama. Sto bi babe rekle, bili su srce prestonice.
Ovo je knjiga o ubicama i ubijenima u Beogradu u poslednjih pola veka koji su podjednako uznemirili javnost. Kada su partizani stigli u Beograd nasilna smrt medu civilima bila je posledica rodackih i prijateljskih obracuna. Bio je to najcesce obarcun licem u lice. I to uglavnom hladnim oruzjem, a ponekad pucaljkom.
Kada su se, medutim, srpski dobrovoljci devedesetih vratili iz rata Beograd je zapljusnuo talas likvidacija, znanih i neznanih, uglavnom vatrenim oruzjem. I to kukavno sa leda. Iz sacekuse ili prepadom na automobil zrtve.
I jedni i drugi, i oni s pocetkom pedesetih i ovi s kraja devedesetih, preselili su se u citulje nesvesni Sta im se zaista dogodilo. Iza njih je samo ostala prica.
Autor
Beograd na Vidovdan 2000. godine
I POGLAVLJE : SMRT U BEOGRADU
1950.
PORATNI SILEDZIJA
Februara 1948. u nedovrsenom paviljonu u Cvijicevoj ulici, naden je les tridesettrogodisnje Milene Petrovic. Pocetkom 1949. godine u Siblju na Zvezdari nadeno je i bezivotno telo sedamnaestogodisnje Jele Djukic. Obe devojke su bile prvo silovane, a potom zadavljene. Ubica je sve njihove stvari odneo a licu mesta naden primerak lista“Borba“.
Ipak, prvu gradjansku prijavu o silovanju i o seksualnom manijaku beogradska policija je dobila tek 1950. godine od silovane Marije Mitrovic. Ta prijava je i bila prva kopca izmedu ova tri slucaja napastvovanja i ubijanja zena u velegradu. Marija Mitrovic je ispricala da ju je jednog dana na ulici sreo visok covek, fino obucen, crne kose i dugih ruku i upitao da li joj treba stan. Posto je bila zainteresovana za krov nad glavom Marija je prihvatila razgovor o tom stanu. Nepoznati joj je ispricao da njegova sestra ima slobodan stan i da ga izdaje pod hitno, pa je poveo ovu devojku sve do Novog groblja. Tu, na livadi obrasloj grmljem, najednom ju je zgrabio za vrat, stezanjem savladao njen otpor i silovao.
Slicnu pricu, na zalost, policiji je za sledecih godinu dana ispricalo jos desetak zena, ali u nesto izmenjenoj varijanti: siledzija je opet nudio stan, ali svog brata zeleznicara. Jedna tesko povredena slikarka se prisetila da joj je pre napada manijak rekao kako cita Mopasanove „Golicave price”, kako se seca jednog svecnjaka iz tih prica i kako je on postao „taj svecnjak“.
Bile su to ipak korisne mrvice podataka za istragu. Saznalo se da je siledzija star oko 38 godina, da nije previse obrazovan, jer je pobrkao Mopasana sa Balzakom, da nosi cipele broj 42 i da prilikom hodanja snazno iskoracuje u levu stranu. Strpljivim tragaocima to je bilo dovoljno da pretpostave kako izgleda njihov „klijent“.
Mnogo noci su napadnute zene i milicioneri presedeli u zasedi, cekajuci da siledzija napadne. Prepesacili su citav Beograd i danju, ne bi li ga negde sreli. I jednog dana, 1951. godine prvi beogradski siledzija je otkriven na zeleznickoj stanici dok se kao kondukter vracao s posla. Tako se Beograd resio svog prvog fantoma i seksualnog zlikovca. Zvao se Mitar Sekulic.