-           Kako ste braćo? Hoće li u našoj Srbiji biti bolje, pa da se vidimo i u Beogradu?

-          Dođite za naredni Sajam knjiga? – pozvali smo ga.

-          Ako završim do tada moj novi roman i ako stanje u Srbiji bude bolje. Želja me vuče da posle tri decenije opet vidim svoj zavičaj. Nego izvinite što je u mojoj sobi krš i lom, sređujem svoju arhivu…- pravdao se zbog rukopisa, dokumenata i knjiga rasutih svuda po ogromnoj sobi.

Da nije modernog komjutera u uglu sobe ne bi se reklo d aje ovo mesto na kome su nastali najbolji romani, priče i drame Sretena Božića, pisca iz Australije, koji je priznat u celom svetu i koji je preklane imenovan za počasnog doktora humanitarnih nauka Univerziteta u Krajugevcu.

-          Drago mi je zbog te titule, jer me moja Srbija nije zaboravila, a nisam ni ja nju. Svake noći plačem za Srbijom – iskren je i setan Sreten Božić.

Rođen je 1932. godine u porodici seljaka Stevana i Darinke Božić u selu Gornja Trešnjevica kod Aranđelovca. Rano se zainteresovao za poeziju i novinarstvo. Emigrirao je preko Italije u Francusku, a potom 1960. u Australiju, gde je bio rudar, pustiljski glasnik i samrtnik. Aboridžani su mu spasli život, a on im se zahvalio tako što je živeo sa njima deset godina i što decenijama potom piše romane o životu i stradanju domorodaca.

-          Ovih dana završavam svoj novi roman iz nuklearnoig ciklusa, koji sam posvetio stradanju domaorodaca od tajnih atomskih proba u australijskoj pustinji i rezervatima za Aboridžane. Roman „Vidar“ pisao sam pet godina i proživljavao ga i kao pruču o stradanju mog naroda. Glavni junak ne nosi srpsko ime, ali kada mu je najteže zapeva pesmu „Oj, Moravo, moje selo ravno“. To je saga o Srbinu koji je iz ratnog zarobljeništva u Nemačkoj stigao u australijski rudnik urana, tu se razboleo, ali su ga Aboridžani izlečili, pa se proneo glas da je on vrač i vidar koji leči žive rane. Izborio se da zatvori taj opasni rudnik, da ga vlast pretvori u nacionalni park, u kome je bio čuvar. A da ga potom njegov sin proda tajkunima, koji opet, otvaraju taj rudnik smrti. Priču kazuju divlji psi dingosi, koji su otelotvorenje duše pokojnika kod Aboridžana i jedini svedoci spasenja žrtve uranijumske bolesti. Ovo je zapravo još jedan moj protest protiv atomskog satiranja malih naroda, bilo da su oni u Srbiji, BiH, Libiji ili u Australiji – otkriva nam Sreten Božić.

Iako načinje osmu deceniju života Božić sjajno govori srpski, sa šumadijskim naglaskom. Bio je oženjen Aboridžinkom Đumalom i sa njom dobio dvoje dece, za koje mu je država rekla da su „nestali u oluji” sedamdesetih godina. Posle je bio oženjen Lindom sa kojom ima sina Stefana. Od kada je mu je žena umrla živi na velikom imanju sa divljim psima dingosima i u ovoj beloj kućici na kraju Melburna, odakle vodi svoje litarerne poslove. Priznaje da strepi da će mu australijska vlast zabraniti i novi roman, kao što mu je zabranila izložbu sa snimcima koji prikazuje Aboridžane obolele od kancera. Božić je član Udruženja australijskih veterana i aktivista Antinukleranog pokreta Australije, koji su tužili Veliku Britaniju i Australiju za atomsku smrt Aboridžana i vojnika, koji su bili izloženi nuklearnim zračenjima.  Hapšen je i saslušavan, prećeno mu je robijom, jer je ilegalno ulazio na ozračeni prostor rezervata i snimio obolele Aboridžane.

-          Kada bi htela da me kazni Australija bi mogla da mi izrekne tri kazne od po 20 godina robije, jer sam, kako vlast tvrdi prekrišio tri zakona. A sama država Australija je prekršila tri svetske konvencije i 13 zakona i nikom ništa. Posedujem orginalnu arhivu filmova i fotografija o zločinima nad Aboridžanima. Objavio sam ih na izložbi u Kanberi i u monografiji „Svetinja i ruda“, koje su bile zabranjene, pa sam odlučio da čitavu tu dokumentaciju sa 1.500 fotosa poklonim Biblioteci grada Beograda. Želja mi je i da moju galeriju umetničkih radova Aboridžana, sa nekoliko desetiha slika i drugih eksponata poklonim Etnografskom muzeju Srbije. Mislim da ću na taj način da se makar malo odužim svojoj otadžbini, koja mi je podarila život i o kojoj sanjam decenijama – priča uzbuđeno Sreten Božić, koji je poslednji put bio u Srbiji 1982. godine. 

Aboridžani ga obožavaju. Dali su mu ime Vongar ili „Donosilac poruke“. Australijski novinari ga zovu Dingo čovek, a australijska tajna služba ASIO ga vodi pod sprskim imenom Sreten Božić. Kako je poslednih godina objavio pet romana nuklearnog ciklusa Valg (1983), Karan (1985), Gabo Đara (1988), Raki (1994), Hajka (2008) i izvao pažlju i vlasti i javnosti, reditelj Džon Mandelberg je snimio film o njemu “Dupli život”, koji je nagrađen na brojnim festivalima  usvetu. A dve stotine pisaca sa Petog kontinenta potpisalo je peticiju vlastima da se Sretenu Božiću vrate oduzeti rukopisi o Aboridžinima, što se nije dogodilo. Zato Božić i danas strepi da će mu novi roman “Vidar”, o izlečenom Srbinu od nuklearnog kancera, biti zabranjen.

-          Kad god mi u Australiji zabrane novu knjigu, ja prodam komad svoj imanja, sam izdam roman ili ga štampam kod mojih izdavača u SAD i Evropi. Zbog knjiga sam prodao dobar deo svog imanja, ostalo mi je još samo 30 hektara. Ako ne budem mogao da štampam novu knjigu „Vidar“ prodaću novi komad zemlje. Roman sam preveo na srpski i mislim da ga objavim na narednom Sajmu knjiga – kaže Sreten Božić, koji nam je na rastanku odao malu tajnu, da želi da u Udruženju književnika Srbije, čiji je član, prisustvuje izdanju svojih sabranih dela u otadžbini.