Kada smo pre nekoliko meseci gledali košarkaški duel Srbije i Turske u Istanbulu, i navijali u kućnoj atmosferi za naše, sin je u jednom trenutku iznenađeno rekao:

- Vidi, matori, pa ovi turski igrači liče na naše košarkaše! Imaju crnu kosu i ogromne dinarske noseve !

Na to je uvek mrzovoljni komšija poskočio:

- Sinko, obrnuto je, naši momci liče na turske igrače, jer su pre dva veka turske age jebavale naše snajke i majke! Svi smo mi Sloveni na Balkanu bili bele puti i plave kose, a sada smo čađavi kao Turci!

Moja žena je zanemela, pogledala u mene, pa u sina i samo što nije zaplakala:

          - Pa da, kada se rodio kosa mu je bila žuta i kovrđava, a danas je crna i gusta. A ???

           Ništa joj nisam rekao, jer sam znao ko je sa njom spavao prve bračne noći, a i kasnije. Nisam, međutim, znao kada je i koja moja baba podlegla turskom agi i promenila naš slovenski kod. Ali od tog istorijskog trenutka mi u našem plemenu više ne pričamo o Turcima, jer nam je sasvim jasno da smo pravi potomci poturčenjaka. U to nas ubedljivo uveravaju i televizijske serije lakog žanra, u kojima umesto da Jelen zavodi Srnu, “balija” Onur, Omer ili Mehmet hoće ili neće da ženi “bulu” Šeherezadu, Ejšan ili Gumuš. A mi u Beogradu i Zagrebu zatim plačemo.

            Kako, inače, drugačije objasniti popularnost tv serija “Hiljadu i jedna noć”, “Ezel”, “Gumuš” i drugih sa Bosfora nego činjenicom da je u nama proradio turski gen i da smo se prepoznali kao rodbina. Ta popularnost turskih sapunica je već planetarna, postoji tamo gde je turski opanak ikada kročio. U Srbiji, Hrvatskoj, Makedoniji, na Kosmetu, Rumuniji, Bugarskoj i Grčkoj, preko 67 odsto gledalaca uživa u osmanlijskim tv pričama. Zaraza je zahvatila i Nemačku, u kojoj ima oko 9 miliona turskih, ali i milion jugoslovenskih gastarbajtera.

           Primaljivost ovih serijala je zasnovana na proverenim stereotipima o ljubavi, neverstvu i mržnji, o nejasnom majčinstvu, o odnosa gospodara i sluge, ali i o novom viđenju turskog društva, a pre svega, moderne žene bez feredže. Televizijski kritičari lako primećuju da su ove tv serije “stvorene za ovo balkansko podneblje”, koje je već decenijama mentalno sklono islamiziranoj turbo muzici, koje u svom jeziku ima na hiljade turcizama, od ćevapa do sevdaha, i koje Istanbul umesto Trsta smatra za trgovački raj.

         Priznaću da Hrvati koriste turcizme (dugme, jogurt, rakija, alat, džep, krevet), a da ih u srpskom jeziku imamo preko 70.000. Uostalom, naše najveće hrvatsko-srpsko literarno delo Ive Andrića “Na Drini ćuprija” u 17 priča govori o islamistima i hrišćanima. I jedino Emir Kusturica, zvani Nemanja može promeniti taj turski kod knjige, ako u filmu koji snima po scenariju nobelovca, ubaci više hrušćana nego što ih sam roman ima. 

         Priznajem i da je srpska, pa i cela balkanska nacionalna kuhinja oslamlijska, od kafe sa ratlukom preko sarme i đuveča do tulumbi. Izuzetak su srpska proja, kačamak i srpsko-hrvatsko pečeno prase. Na Bosfor leti ode 180.000 srpskih turista, dok u Beograd i okolinu svrati tek 7.000 turskih gostiju. Tu ne računamo na hiljade Turaka, koji kreću u letnji gastarbajterski pohod “mercedesima” po hrvatsko-srpskim putevima od Nemačke do Ankare i natrag. I ponašaju se kao da su kod kuće, opet oru drumove i ostavljaju smeće svuda oko sebe. A nema Marka Kraljevića da ih opominje i zaustavlja.    

          Političku podlogu ovom olakom zaljubljivanju u “pusto tursko” i tv sapunice daju velike sile SAD i Nemačka, koje su nas na Balkanu ubedile da treba stvoriti nove islamske države – BiH i Kosmet. I da treba da tolerišemo i negujemo osmanlijsku kulturu, ali i kič. Kad već Turska ne može u EU – može na Balkan tj. na prostor bivše Jugoslavije – odučilili su Amerikanci i Nemci.

         U slučaju Srbije to izleda ovako: Nemačka će sa Turskom da nama Srbima izgradi puteve u Raškoj oblasti, koju mi turski zovemo Sandžak, obnoviće sva turska utvrđenja, Kalemegdan i Petrovaradin, osnovati tursko-srpsku avio kompaniju, pomiriti Sarajevo sa Beogradom, i od Srbije stvoriti prostor na kome će turski gastarbajterski balon, koji davi Nemce, da se izduvava. Sa tom razlikom što danas Srbija nije tako moćna kao u 18. veku, da ne samo Beč već i Bon brani od Turaka. A izgleda i da i ne treba.

          Bivša Jugoslavija, (čitaj Hrvatska i Srbija, a možda i Slovenija), naime, treba da postanu tunel za prolaz i seobu Turaka od Bosfora do Berlina i natrag. Ali i sfera političkog i ekonomskog i medijskog uticaja. Turska treba da “se useli” na naš prostor, da se ne bi dalje useljavala u EU. A to će za posledicu imati novo poturčavanje, pa makar ono bilo televizijsko. Cilj sapunica “Hiljadu i jedna noć”, “Ezel”, “Gumuš” i drugih sa Bosfora je da se Turska kao politička i vojna kolonija SAD, a ekonomski protektorat Nemačke predstavi kao moderna i (bez)opasna država. U kojoj i žene (Šeherezada) mogu, poput Anđeline Žoli, da budu nezavisne gazdarice.           

        Kada se sve ovo sračuna, lako je vidljivo da se nekadašnje pravo turskog age da ima prvu bračnu noć sa hrišćanskom snašom pretvorilo u očekivanje Ankare da medijske sapunice, kojima osmanlijska subkultura osvaja Balkansko poluostrvo, od naših gledalaca napravi nove janičare. Neko će sad pametan reći da Turci nikada nisu ni otišli iz prostora bivše Jugoslavije.