Izdavac: Knjiga komerc, 2010
“Srbija je među četiri najsiromašnije zemlje Evrope, a stopa nezaposlenosti je među najvećim u svetu. Po visini inflacije Srbija je u rangu afričkih i nerazvijenih azijskih zemalja. A po izvozu je potpuno inferiorna u međunarodnoj razmeni.” Ove uznemirujuće podatke po srpsku javnost objavila je američka Centralna informativna agencija u martu 2010. godine. Prema podacima CIA, Srbija je na 103. mestu po visini društvenog proizvoda po stanovniku. Po stopi nezaposlenosti Srbija se od 200 posmatranih zemalja nalazi na 163. mestu. Po visini godišnje inflacije, Srbija je na 165. mestu. Zaključak CIA glasi: Srbi, loši ste! Od države Srbije, prema proceni CIA, lošija je samo naša južna pokrajina Kosovo i Metohija. Zanimljivo je da glavna američka agentura posebno rangira i nezavisno Kosovo, koje po društvenom proizvodu na 172. mestu, nezaposlenosti 189. mestu, a inflaciji na 147. mestu. Dok se na listi izvoznika Kosmet ne nalazi. Analiza koju je napravio naš, već desetak godina ćudljivi saveznik u demokratiji, SAD, odnosno njehova tajna glavna služba CIA, je bila jednosmerna i zlonamerna. Amerikanci nijednog trenutka nisu pomenuli NATO bombardovanje 1999. koje je uništilo našu privredu, ali i embargo, koji ni danas ne dozvoljava izvoz srpskih proizvoda u inostranstvo. SAD i CIA su nam decenijama, malo prijatelji, malo neprijatelji, jer se o tome nikada jasno ne izjašnjavaju. Ovo je priča na 340 strana o delovanju CIA-e u našoj zemlji“.
Naročito ne posle zahlađenja naših odnosa 2009. godine. Umesto glasnog prijateljskog dijaloga Amerikanci su nam početkom 2010. godine poslali novog diplomatskog predstavnika, da zastupa političke interese Vašingtona u Beogradu, ali i da nastavi širenje američke demokratije, javno, ali i tajno.
Srpskoj javnosti je, međutim, malo poznato da je novi ambasador gospođa Meri Vorlik, ne samo diplomatski i politički predstavnik SAD, već ujedno i šef Obaveštajne zajednice ove velike sile u Srbiji.
Na čelu te zajednice u SAD upravo se nalazi CIA, tako da je ambasadorka Vorlik ujedno i šef Centralne informativne agencije u Srbiji. Meri Vorlik je od 2001. do 2004. godine radila je u Moskvi na pitanjima trgovine, investicija i energetike, što u diplomatskim i obaveštajnim krugovima znači da je eskpert za bivši komunistički svet, u koji se ubraja i Srbija. Ne bi nas iznenadilo, ako ova diskretna dama, koja se u prva četiri meseca nije mnogo pojavljivala po Beogradu i u srpskoj javnosti, jednog dana progovori dobrim srpskim jezikom.
Ambasada SAD je najveća diplomatska misija u Srbiji i na Balkanu. Ova misija je ujedno i najveća direkcija CIA u Srbiji. Američka ambasada je smeštena na bregu iznad desne obale Save i koloseka Glavne železničke stanice. To je prava tvrđava, jer je ambasada duga oko sto metara i široka preko pedeset metara. Nalazi se između dve velike ulice, Kneza Miloša i Sarajevske, koje vode od centra grada prema Dedinju i Beogradskom sajmu.
Čelo zgrade nalazi se u Ulici kneza Miloša broj 50. Tu su glavni službeni ulaz i ulaz za Konzularno odelenje ambasade. Taj deo zgrade srpska javnost najbolje poznaje, jer mnogi građani ispred tih ulaza stoje u redu za američke vize ili ispred njih protestvuju. U prizemlju su prostorije za službene razgovore i izdavanje viza. A na trećem spratu, iza blindiranih i okrečenih prozora, nalaze se kabinet ambasadorke i kancelarije njegovog osoblja.
Od Ulice kneza Miloša broj 50, zgrada se pruža nizbrdo Ulicom vojvode Milenka. To je poslovni blok dug oko 100 metara, na četiri nivoa. U njemu se nalaze službene prostorije diplomata, ali i vojnog atašea, oficira NATO, CIA i FBI, savetnika i stručnjaka za politiku, ekonomniju, vojnu i kulturnu saradnju, kao i za odnose sa medijima. Ta ulica je zatvorena za saobraćaj sa gornje strane iz Ulice kneza Miloša džipovima srpskih specijalaca SAJ, a sa donje strane, iz Sarajevske ulice, metalnom barikadom. U taj deo mogu da uđu samo službena vozila ambasade i policije, koja se prilikom parkiranja obavezno pregledaju.
Donji deo zgrade ambasade, sa čijih prozora se vide reka Sava, most Gazela i železnička stanica, izbija na Sarajevsku ulicu. U tom delu ambasade se nalaze kasarna za marince i velika garaža, kroz koju ambasador iz Sarajevske ulice, kolima sa vozačem dolazi na posao. Unutra, u centralnom delu ambasade nalazi se veliko dvorište, park i košarkaški teren.
Ambasada SAD u Beogradu je zvanično američka državna teritorija. Po svojoj nameni ambasada je diplomatsko i privredno predstavništvo SAD, a po svom obezbeđenju, to je prava američka vojna baza. Da bi nesmetano funkcionisala kao diplomatska i vojna baza Ambasada SAD ima svoje izvore eleketrične energije, grejanja i vode. Sva vrata na Ambasadi SAD su blindirana, a svi prozori imaju neprobojno staklo.
U samoj ambasadi je stacioniran Odred američkih marinaca, sa zadatkom da štiti američko osoblje, američko znamenje, kao i američku imovinu. Amerikanci ne skrivaju postojanje marinaca u Beogradu, ali o njima nerado govore. U samoj ambasadi, u njenom donjem delu, do Sarajevske ulice nalazi mala kasarna za američke marince. Ovde ovi profesionalci američke armije imaju na raspolaganju spavaonicu, oružarnicu, prostorije za obuku i trening, menzu, ali i pravo košarkaško igralište. Broj američkih marinaca u Beogradu i njihovo naoružanje su državna tajna SAD. Kako tvrde naši vojni obaveštajci, broj marinaca koji poslednjih dve decenije štite Ambasadu SAD kretao od 20 do čak 100.
U vreme ratnih zbivanja u Jugoslaviji devedesetih godina američka ambasada je neprestano povećavala broj marinaca, tako da je u zimu 1999. njihov broj došao do 100. Bili su naoružani automatskim puškama, zoljama i bacačima plamena. Kada je 24. marta 1999. započeo rat, marinci su povučeni u Skoplje, gde su preuzeli obezbeđenja Ambasade SAD u Makedoniji.
Taj Odred američkih marinaca vratio se redovnoj službi u Ambasadi SAD u Beogradu tek 2003. godine. Naime, u veme bombardovanja NATO američki izaslanici su zatvorili ambasadu i preselili se u hotel Hajat. Marince je u ambasadu vratio ambasador Vilijam Montgomeri u leto 2003. kada je izvedena svečana ceremonija podizanja američke i vojne zastave.
Šira srpska javnost američke profesionalne vojnike ne viđa u ratnim, već u paradnim uniformama, jer u svečanim prilikama nastupaju kao počasna garda. A u humanitarnim akcijama marinci se pojavljuju kao dobrotvori. Tako su se na sajtu ambasade pojavili snimci mladih marinaca prilikom posete škole u Praljanima. A pre toga, 31. decembra 2007. su štićenicima Centra za zaštitu odojčadi, dece i omladine poklonili igračke. To je deo američke tradicije, koja se sprovodi svuda gde SAD imaju svoja diplomatska predstavništva.
Zvanično marinci u Ambasadi SAD sprovode u delo drugi nivo unutrašnje zaštite, ali u međuvremenu tražili i priliku da deluju na teritoriji Srbije. Naime, američki političari su tokom 2005. imali ideju da se specijalni vod marinaca angažuje u potragama za generalom Ratkom Mladićem po Srbiji. Naša vlada je, međutim, tu američku ponudu odbila.
Zvanično obezbeđenje najveće strane ambasade u Beogradu vrši se u četiri nivoa. Prvi nivo čini unutrašnje obezbeđenje, koje su sprovodili radnici agencije DMD, čiji je vlasnik Dragiša Marinković, član DS-a. Oni na svih pet ulaza Ambasade SAD legitimišu službenike i posetioce, dele im propusnice, oduzimaju mobilne telefone, foto aparate i diktafone, na rengenu skenuraju garderobu i torbe. Agencija DMD pored fizičko-tehničkog obezbeđenja, u Ambasadi SAD vrši daljinski i video nadzor, čišćenje klimatizacije, kontrole pristupa, transporta novca i dragocenosti, detekcije požara i protivpožarne zaštite.
Drugi unutrašnji nivo vrše marinci, a treći nivo obezbeđenja spolja, obavlja Specijalna antiteroristička jedinica MUP Srbije. Pripadnici SAJ naoružani automatskim puškama obezbeđuju sve trotoare i prolaze oko američke ambasade.
Interesantno je da su naši specijalci SAJ bili jako omiljeni kod ambasadora Vilijama Montgomerija, pa ih je ugostio u svojoj rezidenciji na Dedinju, ali i kod ambasadora Majkla Polta, koji ih je angažovao da na zgradi ambasade izvedu specijalnu vežbu.
Specijalne protivterorističke jedinice MUP-a Srbije pokazale su da su osposobljene za borbu protiv terorista u slučaju napada na ambasadu SAD u Beogradu. U spektakularnoj akciji Kapija srpski specijalci uspešno su savladali teroriste i oslobodili taoce iz američke ambasade. Antiteroristička vežba Kapija održana je 2008. u koordinaciji SAJ sa obezbeđenjem američke ambasade. Komandovali su naši policajci pukovnik Milan Zec, Goran Dragović, komandant PTJ-a, i Spasoje Vulević, komandant SAJ-a.
Četvrti nivo zaštite Ambasade SAD obavljaju američki špijunski i ratni sateliti, koji vrše nadzor iz vasione.
Američka ambasada u Beogradu je i obaveštajni centar SAD u Srbiji. Na čelu tog centra nalazi se ambasador, koji koordinira poslove predstavnika američkih tajnih službi. Da bi zaštitili svoj agenturni rad Amerikanci instalirali uređaje za onemogućavanje prisluškivanja elektronskim putem, opremu za zaštitu telefonskih i internet veza, mašine za kodiranje i dešifrovanje poruka iz Vašingtona, aparat za uništavanja poverljivih poruka i depeša, satelitske antene za praćenje zbivanja u Srbiji, SAD i čitavom svetu.
Jedan od prvih poslova koji je nova američka ambasadorka uradila u Beogradu bio je da poseti gradilište nove Ambasade SAD na Dedinju. Ovo zdanje, koje se podiže na mestu bivšeg Maršalata, u blizini Kraljevskog dvora i vile u kojoj živi Jovanka Broz, udovica Josipa Broza, biće ujedno i obaveštajna tvrđava Amerike u Beogradu.
Kada Amerikanci na Topčideru kroz dve godine izgrade novu ambasadu, zgrada u Ulici kneza Miloša broj 50 će na zahtev SAD ostati u njenom vlasništvu i imati specijalnu namenu. Planirano je da se u nju useli direkcija CIA za jugoistočnu Evropu, koja će biti prebačena iz Sofije u Beograd ili Komanda južnoevropskog krila NATO-a.
U njoj će biti ugrađeni i smešteni uređaji CIA za praćenje i snimanje svih elektronskih i satelitskih signala u Srbiji. Time će SAD u prvoj deceniji 21. veka da ojačaju svoju poziciju u Srbiji i na Balkanu. I verovatno pokušati da centar CIA za Balkan iz Sofije prebace u Beograd. A za to u SAD ima razloga.
Naime, kada je početkom februara 2010. godine u američkom Senatu održana sednica Komiteta za obaveštajne poslove Denis Bler, direktor svih špijunskih službi u SAD je naglasio:
– Događaji na Balkanu ponovo predstavljaju glavni izazov stabilnosti Evrope u 2010. godini !
Čovek koga je američki predsednik Barak Obama izabrao da vodi svih 15 tajnih agentura SAD, smireni i odlučni Denis Bler, je doduše ovu bezbednosnu opasku izneo u okviru nabrajanja bezbednosnih izazova. U njegovom izveštaju od 47 stranica našli su se i Balkan, kao opasno mesto na planeti, ali i Srbi, kao izazovan narod.
– Zabrinuti smo u vezi s budućom stabilnošću Bosne, jer se sve strane nisu složile o zakonskim promenama koje su predložile EU i SAD. Lideri bosanskih Srba teže da unazade neke reforme, upozoravaju na zakonske izazove međunarodne zajednice, brane pravo da eventualno održe referendum o secesiji, što sve doprinosi rastućim međuetničkim tenzijama – zaključio je Denis Bler.
I napomenuo da CIA previđa da će se trend zategnutosti u BiH nastaviti i možda zaoštriti uoči izbora u jesen 2010. godine
Pitanju Kosova i Metohije šef svih američkih agentura Denis Bler nije poklanjao veliku pažnju. Samo je rekao da“na Kosmetu veliki deo srpske populacije još gleda prema Beogradu i pruža otpor integraciji u kosovske institucije, mada izgleda da se to polako menja na jugu Kosova. Uticaj vlade Kosova na oblasti sa većinskim srpskim stanovništvom na severu Kosova je ekstremno nizak”.
– Srpsko rukovodstvo – naveo je Denis Bler – zastupa evropsku budućnost. A predsednik Boris Tadić želi brzi napredak Srbije u članstvo EU. Beograd, međutim, ne pokazuje znake prihvatanja nezavisnosti Kosova. Beograd, čini se, čeka savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde o legalnosti prištinskog proglašenja nezavisnosti, koje se očekuje sredinom godine, pre nego što odluči kako da se dalje odnosi prema Kosovu – izvestio je Bler američke senatore.
I zaključio:
– Srbija se prečesto oslanja na Moskvu za političku i ekonomsku podršku.
Time je, čini se, Amerika, a i njena glavna agentura CIA, preko Denisa Blera javno priznala da Srbiju i 2010. godine tretira kao zonu ruskog uticaja i kao opasno mesto na Balkanu.
Uostalom, Tomislav Kresović, politički analitičar iz Beograda mi je u jednom razgovoru nagovestio šta su glavne karakteristike obaveštajnih aktivnosti tajnih službi SAD i njihovog novog modela delovanja?
– Novi američki model agresivnog obaveštajnog delovanja je već u fazi definitivnog uobližavanja. Taj model predstavlja, pre svega, centralizaciju 15 tajnih službi u SAD, njihovo stavljanje u stanje ratne pripravnosti, prebacivanje vodeće obaveštajne uloge sa CIA na NSA, i direktnu konkurenciju obaveštajnim sistemima, pre svega, Nemačke, Francuske, Rusije, Kine, Indije i Velike Britanije sa izraženom težnjom liderstva već i dominacije u sferi planetarnog obaveštajnog delovanja. A to je u suštini tajni rat. I pored svih kompatibilinosti tajnih službi sveta danas i političkog savezništva država Evrope sa Amerikom, tajni rat tajnih službi SAD, NATO i Evropske unije, kao i Rusije traje i on će biti nastavljen većom žestinom i još različititijim sredstvima i metodama, nego do sada. Srbija će u tom ratu da bude samo koletalarna žrtva, jer se naša zemlja nalazi na raskrsnici tri kontinenta i svakoj velikoj sili, koja krene u osvajanje planeta, stalo je da ima svoju bazu u Srbiji!
CIA u Srbiji Marko Lopušina
AMBASADORI LOŠE VOLJE
Kada je ambasador Kameron Manter u leto 2009. godine, pre svog diplomatskog mandata napustio Beograd i izabrao Bagdad kao novo mesto službovanja, SAD punih sedam meseci nisu slale novog diplomatskog predstavnika u Srbiju. Zvanično objašnjenje je bilo da je novi američki predsednik povukao sve ambasadore iz sveta u Vašington na konsultacije, da bi ih potom poslao natrag u inostranstvo. Nezvanično, međutim, govorilo se da je Barak Obama odugovlačenjem sa imenovanjem ambasadora u Srbiji i sa primanjenm akreditiva srpskog diplomate u Vašingtonu, merio politički puls Beograda.
Predsednik SAD je Meri Vorlik imenovao za ambasadora u Srbiji 23. septembra 2009. godine. U saopštenju predsednika Obame posle imenovanja Vorlikove navedeno je da se ona postavlja na „jedno od ključnih mesta u administraciji“. Udata je i ima troje dece. Muž joj je diplomata u Bugarskoj. Rođena je u Papua Novoj Gvineji, gde su živeli njeni roditelji i radili pri luteranskoj misiji. U Stejt departmentu je od 1983. kada je dobila misiju na Filipinima. U Evropu dolazi 1994, gde je četiri godine radila na ekonomskim poslovima u Nemačkoj.
Za nju se priča da je profesionalni diplomata, ekonomski stručnjak i ekspert za Rusiju. Profesor diplomatije Predrag Simić kaže da je Meri Vorlik za Srbiju dobar izbor.
– Radi se o karijernom diplomati, koja je bila angažovana u sektoru odbrane u Stejt departmentu. To govori o tome kako nas posmatraju u SAD i koje teme i probleme u Srbiji i regionu označavaju kao najvažnije. Zanimljivo je da je čitava ambasada SAD sada ženska, jer je i otpravnik poslova Dženifer Braš – rekao je dr Simić.
Interesantno je da je Beograd decenijama za američke diplomate bio profesionalna i politička ulaznica za Moskvu, jer su američke diplomate prvo službovale u SFRJ tj. u Srbiji, a potom u SSSR tj. u Rusiji. Sada se dogodilo, da nam za ambasadora Amerikanci šalju diplomatu koji je već služio u Rusiji. Naslednica ambasadora Mantera je u Stejt departmentu radila u sektoru odbrane i vodila Kancelariju za Rusiju, pre toga i biro za Ukrajinu, Moldaviju i Belorusiju. Meri Vorlik je bila ministar-savetnik za ekonomska pitanja u američkoj ambasadi u Moskvi. Ima diplomu iz međunarodnih odnosa i govori ruski i nemački jezik. Igor Jurgens, predsedavajući odbora ruskog Instituta za savremeni razvoj, analizirajući Obaminu administraciju, nedavno je rekao da je Vorlik „poznata kao razumna i uravnotežena osoba“.
Prvi zadatak ambasadorke Meri Vorlik je da povrati poverenje Srbije u SAD, odnosno da pokaže dobru volju za saradnju i pomoć zvaničnom Beogradu u procesu demokratizacije zemlje. I da utiče na unapređivanje srpsko-američkih odnosa, koji postoje već 128 godina.
Politički i diplomatski odnosi Beograda i Vašingtona su započeti još u 19. veku na inicijativu Srbije, jer su Srbi želeli da potpišemo svoj prvi trgovinski ugovor sa Amerikancima. O tome je u februaru davne 1882. u parlamentu govorio mladi poslanik Nikola Pašić:
– Amerika je jedna silna država i na suvu i na moru, koja se može meriti među najveće i najsilnije države, ona je zaključila ugovore sa Francuskom, Engleskom, Nemačkom. Dakle, što god je mogla dobiti od ovih sila, ona je dobila, a sve druge sile opet što su god mogle dobiti od nje one su dobile. Pa, zar se može pretpostaviti, gospodo, da ćemo mi, ovako mala i slaba Srbija, moći nešto više dobiti i izvući od Amerike, nego što su ove druge sile dobile i izvukle?
Većinom glasova Narodna skupština je 3. februara 1882. usvojila ugovor, koji je podneo knez Miloš Obrenović i konvenciju o diplomatskim odnosima. Senat SAD je, bez debate i amandmana, ova dva dokumenta izglasao 5. jula 1882. Američki diplomata Judžin Skajler je u međuvremenu imenovan za opunomoćenog ministra i generalnog konzula u Rumuniji, Srbiji i Grčkoj. Prvi američki konzulat u Beogradu nalazio se u Francuskoj ulici broj 7, na adresi koja će kasnije postati poznata kao sedište Kluba književnika.
Prvi diplomatski predstavnik SAD u Beogradu ambasador Judžin Skajler je na dužnost stupio 10. novembra 1882. predajom akreditiva kralju Milanu Obrenoviću. Skajler je prethodno učestvovao u završnoj fazi pregovora o formiranju konzulata u Beogradu, a depeše koje je tada slao u Vašington mnogo govore o njegovoj dalekovidosti.
– Od dolaska prvog američkog diplomate u Beograd do Prvog svetskog rata na naše veze će više uticati izvoz suvih šljiva od milion dolara godišnje i čudesa Nikole Tesle, nego velika politika. U prvim godinama Prvog svetskog rata, Amerika se ne pominje u ratnim ciljevima Srbije. U novembru 1917. godine Amerika odlučuje da Srbiji šalje mesečnu pomoć od milion dolara. U SAD potom odlazi srpska delegacija da traži podršku za Solunski front i ujedinjenje Južnih Slovena. Bila je u Kongresu kada je predsednik Vilson pročitao svojih čuvenih 14 tačaka o posleratnom uređenju sveta. U tački 11. direktno pominje Srbiju, tražeći da okupatori napuste njenu teritoriju i da joj se prizna izlaz na more. Saradnja u Prvom svetskom ratu bila je jedna od najsvetlijih stranica srpsko-američkih odnosa – tvrdi diplomatski komentator Milan Mišić.
Kada su SAD, u decembru 1941, zvanično postale akter Drugog svetskog rata, sve do 1944. podržavaće kraljevsku vladu u Londonu i četnički pokret Draže Mihailovića.
Amerika je, za razliku od Britanije, u toku rata imala znatno manji broj misija, odnosno oficira-obaveštajaca na prostoru Jugoslavije, posebno kod dva pokreta otpora. Kod pokreta Draže Mihailovića Amerikanci su imali dve velike misije, prvu je predvodio pukovnik Albert Sajc, i šef druge bio je šef pukovnik Robert Mekdauel.
– U drugoj misiji, koja je imala dodatni zadatak da spasava američke pilote oborene iznad Srbije, Rumunije i Bugarske koji su učestvovali u bombarderskim misijama, nalazio se i poručnik Elsfort Kramer. Pored šefova misija koji su ostavili dragocene izveštaje o stanju u Srbiji, partizanskom pokretu na čelu sa Josipom Brozom Titom, i četničkom pokretu koji je predvodio Draža Mihailović, interesantni su i izveštaji sa terena članova misija poslati njihovim šefovima. Jedan od njih, izveštaj poručnika Kramera – otkrio je zabeležeio je istoričar Momčilo Pavlović.
Poručnik Kramer bio je u štabu Dragutina Keserovića, komandanta Rasinsko-topličke grupe korpusa, i kretao se na prostoru centralne Srbije na kraju rata. Bio je učesnik i očevidac borbi za oslobođenje Kruševca 14. oktobra 1944. godine, pregovarao i sa Rusima koji su nadirali i sa Nemcima s kojima je pokušavao da dogovori predaju. U Kruševac je ušao kao oslobodilac zajedno sa Keserovićem, govorio okupljenim Kruševljanima s jednog balkona, i bio svedok sovjetske i partizanske taktike – da razoružaju četnike i uhapse Keserovića, koji im je, na prevaru, umakao.
Na vest da je Crvena armija prešla Veliku Moravu, 13. oktobra 1944. poručnik Elsfort Kramer je u pismu sovjetskom komandantu tražio sastanak. On mu je, navodno, obećao da će četnike tretirati kao saveznike, a da će komandant u Kruševcu biti Keserović.
S druge strane, Kramer je pregovarao sa opkoljenim Nemcima, koji su odugovlačili s predajom i pokušali proboj. Kramer je prisustvovao njihovom razoružavanju i zarobljavanju kao i zarobljavanju pripadnika Ruskog zaštitnog korpusa. Zajedno s pukovnikom Keserovićem i jednim ruskim majorom, ušao je u varoš, praćen ruskim trupama.
– Iako je u Srbiji bio po drugom zadatku – spasavanju oborenih američkih pilota, poručnik Elsfort Kramer je bio posmatrač građanskog rata u Srbiji između partizana i četnika: jednog pokreta u pobedničkom nastupu, vojno pomognutog od nastupajuće Crvene armije, i drugog napuštenog od saveznika, u agoniji i rasulu. Navodno je slao dva pisma partizanskim komandantima na prostoru Kruševca tražeći prekid građanskog rata, ali su partizani prvog kurira ubili, a drugog vratili s teškim telesnim povredama i poručili Krameru da odmah napusti Srbiju, jer “Amerikanci i Englezi nemaju u njoj nikakva posla”. I on je, kako piše, bio pod uticajem propagande o Titovim partizanima, s kojima je bio u dodiru u Kairu i Bariju i na čije ponašanje, izjave i doktrinu nije imao zamerke – utvrdio je istoričar Momčilo Pavlović.
Kad je došao u Srbiju, na terenu se uverio u suprotno:
“Ako su ove bande stvarno pod Titovom komandom, onda mi je potpuno jasno zašto britanskim i američkim oficirima za vezu nije bilo dozvoljeno da budu u pratnji partizanskih jedinica u nastupanju“.
U svojim izveštajima u Bariju i Kazerti saveznički oficiri za vezu bili su prisiljeni da se služe informacijama dobijenim iz druge ruke.
Posle svečanosti u Kruševcu, Keserović se izvukao, a poručnik Elsfort Kramer je zarobljen od crvenoarmejaca i sproveden u Sofiju. Odatle Posle nekoliko dana je oslobođen intervencijom svoje komande. U kasnijem periodu oglašavao se više puta, posebno u toku procesa protiv Draže Mihailovića 1946. godine.
– Izveštaj pukovnika Kramera dragoceno je svedočanstvo o stanju u Srbiji na kraju rata i nemilosrdnom građanskom ratu. Poneka imena ličnosti i mesta nisu precizna, jer Kramer nije dovoljno vladao srpskim jezikom – zaključio je zabeležeio je istoričar Momčilo Pavlović.
Posle pobede SAD su podržavale Tita, koji je FNRJ upisao u članstvo NATO. Između 1951. i 1971. stiglo nam je 1,56 milijardi tadašnjih dolara ekonomske i oko 80 miliona vojne pomoći.
– Sve dok je trajao Hladni rat, Jugoslavija je bila zaštićeno i ponekad maženo dete američke i zapadne diplomatije – ocenio je ovaj period Voren Cimerman, američki ambasador u Beogradu s kraja osamdesetih.
Istorija je, međutim, pokazala da su SAD u Jugoslaviju, odnosno Srbiju i Beograd uvek slale ambasadore loše volje. To su, uglavnom, bili ljudi koji su profesionalno diplomatski, ali i obaveštajno, šitili svoju mrežu prijatelja i poznanika u Beogradu i preko njih, ili direktno, vršili tvrd pritisak na jugoslovenske i srpske vlasti.
– Sedamdesetih i osamdesetih godina nismo poklanjali previše pažnje na unutrašnje događaje u bivšoj Jugoslaviji. Posmatrali smo širi kontekst, pre svega odnos sa Sovjetskim Savezom i Varšavskim paktom. Jugoslavija je tada u osnovi bila stabilna, a mi smo bili zainteresovani za hladnoratovska dešavanja. Nismo bili toliko fokusirani na događaje u Jugoslaviji koliko je možda trebalo – pisao je u svojim memoarima Ričard Štolc, bivši zamenik direktora CIA zadužen za operacije.
Štolc je bio aktivan za vreme Hladnog rata i prema njegovim rečima u to vreme najvažniji zadatak je bio otkriti mogućnosti i namere Sovjetskog Saveza i Varšavskog pakta. Kao jednu od najvažnijih tajnih operacija bivši visoki funkcioner CIA ističe onu u kojoj je jedan poljski pukovnik dostavljao ogromnu količinu informacija o Varšavskom paktu.
Amerikanci su u bivšoj Jugoslaviji imali dve diplomatske misije: ambasadu u Beogradu i generalni konzulat u Zagrebu. U našem glavnom gradu od sedamdesetak američkih službenika, 35 je imalo diplomatski status i imunitet. Tu je radilo još i 220 jugoslovenskih građana, od kojih većina stalno. Shodno svojoj političkoj i diplomatskoj praksi, Amerika je u Jugoslaviju uvek slala ljude koji su bili školovani i dobro poznavali Istočnu Evropu, Balkan, pa i Jugoslaviju. Pre nego što bi došli u Beograd, mnogi američki diplomati bi službovali u Zagrebu, u konzulatu, pa su tako i ambasadori Voren Cimerman i Vilijam Montgomeri bili u tom konzulatu. Ima stručnjaka koji tvrde da je za američke diplomate Beograd često bio i ulaznica za Moskvu. To je ujedno značilo i da su se događaji u SSSR-u najbolje mogli pratiti upravo iz SFRJ.
Ambasada SAD je uspostavljena 1945. godine i već tada, preko svojih predstavnika, Amerikanci organizuju i klasičan obaveštajni rad, povezujući se sa ostacima razvlašćenih partija i kolaboracionistima. Amerika tada ne samo da otvoreno razvija špijunažu već organizuje i konkretne terorističke akcije, atentate, diverzije, sabotaže i ubacivanje neprijateljskih grupa iz inostranstva. Tokom 1946. godine vođeno je više sudskih procesa na kojima je otkrivena špijunska delatnost pojedinih diplomata SAD i tako diskreditovana uloga ove ambasade.
Ova suđenja su primorala Amerikance da svoj obaveštajni rad menjaju. Početkom 1947. godine, CIA svoje centre za „pokrivanje“ Jugoslavije prebacuje u inostranstvo, dok SAD preuzimaju prikupljanje podataka o FNRJ na legalan način. Karakterističnu ocenu o radu Amerikanaca dao je u svom poverljivom izveštaju 7. juna 1974. godine savetnik Džon Gabot. U toj belešci CIA piše:
„Banditski metodi, metodi maske i kame a la Pridonof i Kloz kompromitovale su celu ambasadu. Moja je impresija da mi možemo sebi osigurati istu toliku količinu informacija pristojnim ponašanjem i zadobijanjem poverenja jugoslovenske vlade! “
Treba napomenuti da su gospoda Pridonof i Kloz bili diplomate – špijuni koji su proterani iz FNRJ u SAD.
Sedište CIA u Americi je u zgradi koja se nalazi u šumarku Virdžinije na zapadnoj obali reke Potomak, na deset kilometara od Vašingtona. Sagrađena je 1961. i legendarni direktor ove institucije Alen Dals je naredio da se u centralnom holu vrlo vidljivo ispiše stih iz Jevanđela po Jovanu:
»I ti ćeš saznati istinu, i istina će te učiniti slobodnim».
Bez obzira što se pozivala na biblijskog proroka i istinu, zadatak američke službe koju popularno zovu Agencija ili Firma, je da proizvede poverljivu i pouzdanu informaciju. Decenijama je zadatak CIA bio odbrana Amerike i Zapada od crvenih đavola. CIA potom počinje sa tajnim operacijama iza tzv. gvozdene zavese. Na metu su bili i Srbi, pa bilo da su živeli u Jugoslaviji ili potom u Srbiji.
– Prikupljanje podataka kroz legalne forme, Amerikanci počinju da primenjuju u Jugoslaviji od 1952. godine, jer i dolaze do zaključka da ovim putem mogu više da postignu, nego preko agenture koju su sačinjavali jugoslovenski emigranti i pripadnici revanšističkih snaga. Zavisno od potreba SAD i CIA, posebno, nikada se nisu sasvim odrekle agenturnog rada u Jugoslaviji – pisao je u svojim studijama iskusni kontraobaveštajac Vidan Marković – U personalnom sastavu ambasade SAD uvek je bilo i biće određeni broj profesionalnih obaveštajaca CIA. Pokrivani diplomatskim statusom, radili su isključivo na špijunaži. Pre dolaska u Jugoslaviju, ti agenti su pripremani u obaveštajnim centrima SAD u Nemačkoj. Najpoznatiji je bio u Garmiš Parkenkirhenu. Posle bi se vraćali u vojne baze, gde su dopunjavali svoje znanje o Balkanu i SFRJ.
Prvi šef američke Misije posle Drugog svetskog rata u Jugoslaviji bio je Harold Šauc. Imenovan je 20. februara 1946. godine. A kako je pisao dr Ranko Petković, imao je zvanje otpravnika poslova. Prvi američki ambasador stigao je u Beograd sredinom jula 1947. godine i zvao se Kavandiš V. Kenon. On je bio svedok rusko-jugoslovenske komunističke svađe i političkog progona ibeovaca. Kao zastupnik američke države i diplomatije ambasador Kenon je imao težak zadatak da započne hladni rat na jugoslovenskim prostorima, koji je vodio sve do kraja januara 1950.
Zamenio ga je ambasador Džordž V. Alen. Njegov zadatak je već bio humaniji, brinuo se o dopremanju američke pomoći, poznatih Trumanovih jaja, koja jugoslovenska vlada u početku nije želela da prima. Ambasador Alen je bio i zagovornik i pionir razvijanja američke vojne pomoći FNRJ, koju je kasnije aktivno nastavio da razvija novi diplomatski predstavnik Amerike. Bio je to Džejms V. Ridlberger, koji je po podacima profesora Ranka Petkovića, autora studija o američkoj politici, stupio na dužnost ambasadora 16. novembra 1953. godine. On je bio svedok jugoslovensko-ruskog pomirenja i dolaska Nikite Hruščova u zvaničnu posetu Josipu Brozu.
Sadašnji kompleks Ambasade SAD, koji se nalazi u centru grada već šest decenija ima četiri zgrade. Glavna zgrada u Kneza Miloša 50 sagrađena je 1936/37. i prodata je američkoj vladi 1950. Prema istom izvoru, zgrada u Kneza Miloša 48 sagrađena je 1903. i jugoslovenska vlada dala je Stejt departmentu 1952. Sa zgradom na uglu Kneza Miloša i Vojvode Milenka, koja je sagrađena je 1938, desilo se isto: poklonjena je američkoj vladi 1952. Aneks u ulici Vojvode Milenka takođe je sagrađen 1938. i „deo je poklona jugoslovenske vlade američkoj vladi iz 1952“. Ostali deo kompleksa sagradila je američka vlada 1961. godine.
Krajem februara 1958. SAD su u Beograd poslale Karla Rinkina, koji je bio posmatrač na Prvoj konferenciji nesvrstanih 1961. nakon čega je Jugoslavija obeležena kao zemlja koja se udaljava od Amerike i pretvara u „antiamerički faktor“ u trećem svetu. Zbog veće kontrole zvaničnog Beograda na mesto ambasadora te istorijske 1961. pa sve do 1963. godine bio je poznati kremljolog, teoretičar hladnog rata Džordž Kenan, jedan od najistaknutijih američkih diplomata.
Nasledio ga je sredinom marta 1963. godine Čarls B. Elbrik, ambasador sa stažom u Beogradu od punih šest godina. Video je ponovno zaoštravanje odnosa između Beograda i Moskve 1968. godine, posle čeških događaja i prve veće unutrašnje nemire u Jugoslaviji nakon izbijanja studentskih demonstracija. U to vreme jedan od službenika ambasade bio je i izvesni Voren Cimerman.
Kada je Elbrik otišao juna 1969. došao je ambasador Viljem Lonhart, koji je imao samo jedan prevashodni zadatak – da pripremi prvu zvaničnu posetu jednog američkog predsednika Jugoslaviji. Ričard Nikson stupio je na jugoslovensko tle 1970. godine. Vraćajući se kući u Vašington sa sobom je poveo i ambasadora Lonharta. Umesto njega u Beograd je krajem oktobra 1971. stigao Malkolm Tun, relativno smiren i ozbiljan diplomata, što se za njegovog naslednika Lorensa Silbermana nije moglo reći.
Čim je stupio na ambasadorsku dužnost Silberman je 1975. godine počeo i javno da kritikuje jugoslovensko samopravljanje i kršenje ljudskih prava, kao i nepoštovanje Helšiške konvencije. U službenim krugovima Jugoslavije to je tumačeno kao akcija CIA da se unese nestabilnost u Jugoslaviji, pa je Josip Broz javno optužio američkog ambasadora za – antijugoslovensko delovanje. O tome vojni analitičar Bane Modošan kaže:
– Posle iznenadnog povlačenja ambasadora Tuna iz Jugoslavije iz Amerike je došao ambasador Silberman, koji je u stil rada obaveštajnog centra ambasade SAD uneo dosta novog. On je bio biznismen, čovek sa jakom poleđinom u milionerskim krugovima Amerike i zato je bio smeo u svojim potezima. Doveo je sebi za specijalnog savetnika gospodina Štajnera, jer je u SAD na referisanju rekao da mora da izmeni vojno izaslanstvo u Beogradu i da dovede čoveka koji će da mu sredi stvari sa obaveštajcima. Njegov boravak u Vašingtonu i insistiranje na promenama doveli su, posle osam meseci do smene vojnog izaslanika Kalasa i potom Mara. Ambasada od tada kao obaveštajni centar radi onako kako radi ambasador Silberman.
Iako je Silberman imao velikih zasluga za dolazak drugog američkog predsednika u Jugoslaviju 1975. kada je u Beogradu boravio Džerlard Ford, ambasador Lorens Silberman je proglašen nepoželjnim, pa ga je zvanični Vašington povukao iz Beograda u leto 1977.
SAD su potom poslale Lorensa Iglbergera, koji je dobio zadatak da izgladi diplomatske odnose sa Jugoslavijom. Novi ambasador se toliko trudio da je u jednom trenutku postao i posrednik u jugoslovenskim privrednim poslovima na tlu Amerike. Tvrdi se da je Iglberger bio zagovornik plasmana automobila „Yugo Florida“ u SAD. Ujedno bio je i izvrstan poznavalac političkih prilika u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani, plasirajući informacije Vašingtonu o bolesti Josipa Broza Tita i njegovom mogućem nasledniku.
Početkom 1992. godine predsednik Borisav Jović razgovarao je sa Lorensom Iglbergerom, bivšim američkim ambasadorom i državnim sekretarom SAD u Vašingtonu. Tada je Iglberger diplomatski prevario Jovića i jugoslovensku javnost, jer je izjavio da Amerika neće podržati otcepljenje Slovenije i Hrvatske. I naglasio da se SAD neće ni u kom slučaju direktno angažovati u rešavanje jugoslovenske krize. Američki mediji su na takvu izjavu odgovorili karikaturom u kojoj se Lorens Iglberger predstavljao kao podmićeni političar, koji radi za Srbe, jer su mu platili da zastupa projekat „Yugo Amerika“. Kasnije je Igelberger povukao deo svoje izjave i rekao Joviću da ne zna kakav će biti definitivan stav SAD prema priznavanju pojedinih jugoslovenskih republika. Kada je srpski premijer Zoran Đinđić ubijen 12. marta 2003. ambasador Lorens Iglberger mu je došao na sahranu.
Posle Titove smrti, septembra 1980. godine novi američki ambasador u Jugoslaviji postao je Dejvid Anderson. Nekoliko dana posle njega u zvaničnu posetu Beogradu došao je i treći američki predsednik Džimi Karter. Ambasador Dejvid Anderson je punih pet godina i bio je svedok prvih dezintegracionih procesa SFRJ. To ambasadorsko iskustvo iz Jugoslavije pomoglo mu je kasnije, po povratku u SAD, da postane najveći stručnjak Aspen instituta iz Berlina za Balkan i SFRJ.
Andersona je zamenio jula 1985. Džon Skenlon, bivši diplomata iz Ambasade SAD u Beogradu. Znao je vrlo dobro srpski jezik i bio je otvoren za saradnju sa jugoslovenskim političarima i privrednicima. Skenlon je dogovarao ulazak „Galenike“ u američku farmaceutsku industriju, i bio je jedan od savetnika Milana Panića, vlasnika INC „Galenika“.
– On je dok je bio drugi čovek u Ambasadi SAD u ulici Kneza Miloša broj 50, bio zadužen da vodi poslove CIA – kategorično tvrdi Boža Spasić, bivši inspektor SDB Jugoslavije.
Ambasador Džon Skenlon je 1996. je ponovo boravio u Beogradu i to u funkciji direktora Američkog poslovnog saveta za SRJ. Pored ostalih funkcija na kojima se nalazi on je i visoki konsultant kompanije ICN u Kaliforniji kojom je rukovodio Milan Panić. Ovo je bio prvi sastanak saveta za SRJ, jer sastanci nisu mogli biti održavani u vreme dok su na snazi bile sankcije UN. Domaćin skupa u Beogradu bila je Jugoslovnska privredna komora. Za ambasadora Skenlona bila je to prilika da se obnove ranije poslovne veze.
– Moja poruka je da se vi takmičite sa celim svetom da bi privukli investicije i morate stvoriti atmosferu u Jugoslaviji koja će privući strane investitore da dođu ovde i investiraju. Imate određene, veoma važne prednosti. Vaš geografski položaj je odličan, imate istoriju dobrih poslovnih odnosa sa Zapadom, a posebno sa SAD, i imate veoma talentovane ljude. Ali, očigledno postoje neki drugi problemi koje morate prevazići – rekao je tada ambasador Skenlon.
I Voren Cimerman je znao srpski, ali je, izgleda, bio manje prijateljski raspoložen prema Beogradu i Srbima od svog prethodnika. Došao je na ambasadorsko mesto 1989. godine iz američke delegacije KEBS-a. Cimerman je napustio Beograd svojevoljno 1992. godine, posle čega je Amerika u SRJ poslala samo otpravnika poslova Vilijama Montgomerija. Posle odlaska iz Jugoslavije 1992. Cimerman se angažovao kao direktor Svetskog programa za izbeglice u američkoj vladi, ali je dve godine kasnije napustio diplomatiju i vratio se profesorskom pozivu i novinarstvu. Napisao je knjigu sećanja „Jugoslavija i njeni rušitelji – poreklo jedne katastrofe“ u kojoj je priznao da je pravio izveštaje za CIA:
– Krajem 1990. više nismo imali nikakvih iluzija. Znali smo da će Jugoslavija, ako ne opstane, nestati u moru krvi – napisao je Voren Cimerman.
CIA u Srbiji Marko Lopušina
POLJA SMRTI
„Jugoslavija će za godinu dana prestati da funkcioniše kao federalna država i verovatno će se raspasti za dve godine. Ekonomske reforme neće odložiti raspad”, pisalo je oktobra 1990. u izveštaju koji su za vlast u Vašingtonu napravile američke obaveštajne službe, među njima i CIA.
Američki špijuni su 1990. procenili da će Albanci na Kosovu početi „dugotrajan oružani ustanak”, a nisu predvideli tada mnogo realniji sukob Srba i Hrvata.
Međutim, administracija Džordža Buša starijeg je tu obaveštajnu procenu odbacila kao „preteranu” i nastavila da podržava jedinstvo zemlje. To nije bilo jedino krupno razilaženje vlasti i obaveštajaca u vezi s Jugoslavijom otkriveno je 2001. godine, kada je sa mnogih dokumenata o periodu od 1947. do 1990. skinuta oznaka tajnosti.
CIA je uradila tri izveštaja o SFRJ. Jednu u aprilu, drugu u oktobru 1990. i treću početkom 1991. godine. Trideset četiri originalne procene, dugo klasifikovane kao „poverljive”, objavljene su 2001. povodom konferencije koja se zvala „Od `nacionalnog komunizma` do nacionalne propasti/Radovi Američke obaveštajne zajednice na procenama Jugoslavije od 1948 do 1990”. Tajne podeljene učesnicima konferencije težile su ukupno pet kilograma.
Iz obaveštajne procene „NIE 15-90“, koja je nastala 18. oktobar 1990. objavljujemo odlomke, koji se odnose na deset stavki budućih događanja u SFRJ:
Devet ključnih ocena dosijea „NIE 15-90“ su glasile:
1. Stara jugoslovenska federacija se približava svom kraju jer je rezervoar političke volje za očuvanjem Jugoslavije nestao. U toku jedne godine federativni sistem više neće postojati; u toku od dve godine Jugoslavija će verovatno nestati kao država.
2. Iako će svuda u Istočnoj Evropi ekonomske i političke reforme biti međuzavisne, budućnost Jugoslavije biće odlučena političkim i ekonomskim faktorima. Čak i uspešna ekonomska reforma neće održati zemlju zajedno.
3. Snage unutar Srbije, Hrvatske i Slovenije predstavljaju mešavinu nacionalnog ponosa, lokalnih ekonomskih aspiracija i istorijski netrpeljivih religioznih i kulturnih identifikacija. U Sloveniji i u manjoj meri u Hrvatskoj, novi nacionalizam je prozapadno orijentisan, demokratski i preduzetnički; u Srbiji on je opterećen statičnom ekonomijom, militaristitčkom tradicijom, uz preferiranje snažne centralne vlade vođene dinamičnom osobom.
4. Ni Komunistička partija, ni Jugoslovenska narodna armija nisu sposobne da očuvaju federaciju. Partija je u raspadu; Armija je izgubila prestiž zbog snažne komunističke identifikacije i zato što je mnogi u Jugoslaviji smatraju institucijom kojom dominiraju Srbi. Nijedan svejugoslovenski politički pokret nije se pojavio da ispuni prazninu koja je nastala kolapsom Titove vizije jugoslovenske države i nijedan ni neće.
5. Alternative raspadu o kojima se sada diskutuje nemaju izgleda na uspeh. Slaba konfederacija zadovoljava Sloveniju i Hrvatsku, ali će Srbi to blokirati da bi očuvali srpski uticaj. Još više, srpski pokušaj da to suzbiju, koristeći stare federalne institucije i vojnu mašineriju da blokiraju nezavisnost neće biti tolerisani od strane novih, fanatičnih i entuzijastičnih birača republika koje žele otcepljenje. Srbi to znaju.
6. Verovatno je da će srpska represija na Kosovu dovesti do oružanog ustanka od strane većine albanskog stanovništva, podržanog od velike albanske manjine u Makedoniji i Crnoj Gori. To će, zauzvrat, kreirati snažan pritisak da se ove republike tesno povežu sa Srbijom.
7. Pretvaranje sporadičnog i spontanog etničkog nasilja u organizovani međurepublički građanski rat takođe je jedna opasnost, ali on je malo verovatan za vreme perioda ove procene. Učešće Srbije u resursima pacifikacije Albanaca na Kosovu dovešće do njene sposobnosti da koristi vojna sredstva da bi stavila srpsku manjinu u zapadnim republikama pod direktnu kontrolu. Srbi će pokušati ustanak srpske manjine svuda – posebno u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini – i široka skala etničkog nasilja je verovatna.
8. SAD imaju malo kapaciteta da obezbede jedinstvo Jugoslavije, posebno ne onaj uticaj koje su imale u prošlosti. Lideri različitih zahteva tražiće od SAD da podrže njihove partikularne ciljeve. Federalni i srpski lideri će naglašavati izjave u cilju očuvanja teritorijalnog integriteta. Slovenci, Hrvati i Kosovari u svakom slučaju, organizovaće pritisak na SAD za poboljšanje standarda ljudskih prava i samoopredeljenja. Biće nastavljeno uvlačenje Vašingtona u vrelu arenu međunacionalnog sukoba i očekuje se da se odgovori na način suprotan zahtevima svih strana.
9. Sovjetski Savez će imati samo indirektan uticaj – na primer – preko multilateralnih foruma – na ishod događaja u Jugoslaviji. Evropljani će imati izvestan stepen, ali oni ga neće koristiti da bi očuvali staru Jugoslaviju ujedinjenu. Većina njih, uključujući Nemačku, na rečima će biti za ideju jugoslovenskog integriteta, dok će prikriveno prihvatiti raspad federativne države.
Pola godine ranije 25. aprila 1990. agencija CIA je opširno razmatrala izveštaj „NIE 12-90“ pod nazivom „Budućnost istočne Evrope“. Ključne ocene iz ovog dokumenta bile su da će progres u istočnoj Evropi biti nastavljen, ali s problemima, da su verovatni etnički sukobi na Balkanu, da je zapadna Evropa u povoljnijem položaju za obrazovanje istočnoevropske budućnosti, ali da uticaj SAD treba da služi kao kontrateža sovjetskom i nemačkom uticaju.
U ključnim procenama dokumenta navodi se da je s vladavinom „komunističke partije u Evropi gotovo i ona više neće biti ponovo oživljena“, da će okončanje sovjetske hegemonije stvoriti nove mogućnosti ostvarivanja demokratije i tržišne ekonomije kao i za „nove modele regionalne političke i ekonomske saradnje“. Uočava se i da će razvoj regiona koji se naziva „istočnom Evropom“ postati neprecizan, jer će „istočno-centralno evropske zemlje, Poljska, Čehoslovačka, Mađarska i Istočna Nemačka ići će brže napred u tešnjoj saradnji sa zapadom, a da će Balkan – Bugarska, Rumunija i Albanija imati odvojeni put. Za Jugoslaviju se kaže sledeće: „Jugoslavija će, ako opstane jedinstvena, nastaviti bliske veze sa Zapadom“.
Ova procena CIA, kako je rekao Robert Hačings, direktor odeljenja za evropska pitanja u Savetu za nacionalnu bezbednost je ujedno i svedočenje o evropskim reagovanjima na obaveštajnu procenu Centralne informativne agencije SAD.
– U leto 1990. mi smo poslali telegram u svaku evropsku prestonicu objašnjavajući u skladu sa glavnim pravcima Obaveštajne procene koja je već bila pripremljena (ali objavljena nekoliko meseci kasnije), da naša vlada veruje da događaji koji se zbivaju vode Jugoslaviju ka dezintegraciji, da će dezintegracija biti krvava – rekao je Robert Hačings.
I objasnio:
– Odgovori koji su stigli u nekoliko sledećih nedelja bili su šokantno neodgovorni. Samo su Austrijanci i Mađari, koliko se sećam, potpuno prihvatili naše gledište. Nemci i Britanci su odgovorili da oni dele neke od naših zabrinutosti, ali da je to sve preterano i da će naravno imati u vidu korake koje mi predlažemo. Francuzi su nas optužili da preterano dramatizujemo situaciju odbacujući konsultacije u NATO-u i upozorili nas da ukoliko postavimo to pitanje na Samitu KEBS u Parizu, oni će nas smatrati „samitbrejkerima“, što znači da je uključivanje ovog pitanja za njih kao domaćine bilo van svake debate. Razumniji odgovori upućivali su da bi trebalo da čekamo rezultate izbora u republikama i izbore u Srbiji u decembru 1990. Viši nivoi u administraciji bili su preokupirani Irakom i bez volje da se posvete pitanju Jugoslavije, tako da smo odlučili da čekamo. To je bila velika greška Evrope – ocenio je Robert Hačings.
Dejvid Bajnder, bivši dugogodišnji dopisnik ,,Njujork tajmsa” iz Beograda je imao priliku da vidi analizu na dvadesetak stranica koja je imala oznaku „NIE 15-90“ i neutralni naslov „Izmenjena Jugoslavija“ iza kojeg se nalazilo mnogo mračnih predviđanja, kao što su građanski rat i smrt ljudi u bivšoj SFRJ.
– Jer, šest meseci kasnije, u obaveštajnoj proceni „NIE 15-90“, CIA je imala drugačije ključne zaključke, među kojima nije bilo nijednog koji je davao nadu i obećavao opstanak jedinstvene Jugoslavije kao što je to bilo u prethodnoj proceni. U dokumentu „NIE 15-90“ je postojala strana s političkom kartom Jugoslavije na kojoj su obeležene granice republika i pokrajina. Nakon nje dolaze „ključne ocene“ sažete na dve strane, a potom strana koja predstavlja sadržaj izveštaja na 13 strana koji ima naslov „Diskusija“. Taj deo počinje citatom dijaloga iz Vodenhausovog dela iz 1928. u kojem poslužitelj izveštava svog gazdu da se tog dana ništa živo na svetu nije desilo, osim da „blage nesuglasice prete s Balkana“ – opisao je ovaj dokument Dejvid Bajdner.
Već na sledećoj strani dolaze fotografije dva centralna aktera – Tita i Slobodana Miloševića, a na trećoj strani dominira ilustracija londonskog „Ekonomista“, na kojoj ogromni Srbin sedi na zaprežnim kolima na predstavnicima svih ostalih malih naroda, dok onemoćala i mršava krava vuče takvu zapregu.
– Cela četvrta strana je rezervisana za antrfile o Kosovu pod naslovom „Kosovo – polje smrti“, a antrfile na sledećoj strani ima naslov „Srpski teški izbori“. Cela 6. i pola 7. strane posvećene su Anti Markoviću i njegovim reformama. Na osmoj strani nalazila se šema i statistika razlika severa i juga u Jugoslaviji, a na sledećoj strani se razmatra „jedan neverovatni ishod“. Fotografije slovenačkog i hrvatskog predsednika Milana Kučna i Franje Tuđmana nalaze se na 10. strani, a iza nje karta raspada Jugoslavije na kojoj su Slovenija i Hrvatska odvojene od ostatka zemlje, Kosovo osenčeno tamnom, a Makedonija nešto svetlijom senkom. Na 13. strani je aneks sa podacima o etničkom sastavu republika i pokrajina, a na sledećoj, poslednjoj strani, nalazi se mapa etničke različitosti Jugoslavije – svedočio je Dejvid Bajdner novinaru Dragnu Biseniću iz Beograda.
„Ključne ocene“ obaveštajne procene „NIE 15-90“ predstavljale su smrtovnicu za, tada skoro već bivšu zemlju SFRJ, rekao je Bajdner. U njima nije ostavljen ni tračak nade za opstanak Jugoslavije, a ono što se predviđalo bio je nagoveštaj dolazeće katastrofe.
I Gregori F. Taverton , bivši zamenik direktora Nacionalnog obaveštajnog saveta (NIC) svodeći račun obaveštajnog delovanja tokom devedesetih, počinje svoju knjigu memoara rečima:
– U jesen 1990. moj prethodnik u Nacionalnom obaveštajnom savetu predvideo je jugoslovensku tragediju s preciznošću koja je bila inspirativna. Nacionalna obaveštajna procena je zaključivala da je raspad Jugoslavije neizbežan. Raspad će biti pun nasilja i sukob može da se proširi… Sada mogu otvoreno da kažem, Obaveštajna procena nije imala nikakav efekat. Nikakav – priznao je iskreno Gregori F. Taverton.
Posle ovog dokumenta američka obaveštajna zajednica je napravila bovi dosije „NIE o Miloševiću“, ali tek 1994. godine.
Kad se Amerika umešala u našu dramu, menjala je i svoju diplomatsku perspektivu. Unutrašnji rat SFRJ postaje „srpska agresija”. Zavode nam se neviđene sankcije, počinje medijsko satanizovanje bez presedana. SAD postaju glavni arbitar. Početkom 1995. podržavaju hrvatsku „Oluju” i „Bljesak” protiv preostalih srpskih krajina, što stvara uslove za mirovne pregovore u Dejtonu. Bomabrduje nas zajedno sa NATO u momentu kada predsednik Klinton izlazi iz teške unutrašnje krize posle skandala sa Monikom Levinski, u okolnostima kada NATO mora konačno da se potvrdi kao uverljiv savez. Amerika time verifikuje svoje globalno liderstvo.
Zgrada u ulici Kneza Miloša prvi put je delimično ispražnjena 1992. Jedan od najaktivnijih špijuna u Beogradu tada je bio penzionisani agent CIA Vilijam Lofgren. Službovao je u Srbiji u vreme poslednjeg ambasadora SAD u SFRJ Vorena Cimermana. Tadašnji agenti kontraobaveštajne uprave RDB Srbije su ga otkrili, pratili njegove aktivnosti i komunikacije.
Jovicu Stanišića, šefa tajne policije Slobodana Miloševića, i Vilijama Lofgrena, oficira CIA, spojio je jedan srpski opozicionar 1992. godine. Državna bezbednost je u to vreme prisluškivala i opozicionara i američkog ambasadora Vorena Cimermana.
– Koliko ljudi imate – pitao je ambasador.
– Pedeset – odgovorio je opozicionar.
O tom razgovoru Stanišić je obavestio Miloševića. Pošto se istutnjao, predsednik Srbije je rekao da se ambasadoru prenese poruka. Lofgren je u to vreme bio zvanični predstavnik CIA. Posle Miloševićevog odobrenja, šef Državne bezbednosti pozvao je Lofgrena u službenu vilu Srbije u beogradskoj Botićevoj ulici. Oficiru CIA je predočen razgovor Cimermana i opozicionara, saopštena mu je i ljutnja Miloševića.
– Bilo bi bolje da vaš predsednik, ipak, razgovara s našim ambasadorom – rekao je Lofgren, pošto Milošević mesecima nije hteo da primi Zimermana.
U arhivama Bezbednosno informativne agencije postoje beleške i izveštaji o svakom od zvaničnih, redovnih, stručnih sastanaka pripadnika domaće službe i onih stranih. Postoji i o pomenutom razgovoru Stanišić–Lofgren. Tako je ozvaničena veza Jovice Stanišića i Vilijama Lofgrena, koji je vrlo brzo postao “potrošeni operativac” CIA.
U to vreme počeli su ratovi na prostoru bivše Jugoslavije, pa je tadašnji ambasador Voren Cimerman napustio Beograd, dok je osoblje Ambasade znatno redukovano. No, pred početak NATO bombardovanja, u martu 1999. iz Ambasade su otišli praktično svi.
U novembru 2000, posle promene vlasti u Srbiji, Ambasada je simbolično otvorena podizanjem američke zastave ispred Ambasade. Tokom trajanja radova na renoviranju, američka ambasada radila je u hotelu Hajat ridžensi.
„Američke diplomate i operativci CIA ustanovili su po povratku u Beograd, devet meseci posle bombardovanja 1999, da je posao spaljivanja poverljivog materijala bio krajnje traljavo obavljen. I da su se u zgradi američke ambasade u ulici Kneza Miloša broj 50 mogli da se naći mnogobrojni poverljivi materijali.“
Ovo je objavio američki časopis „Njuzvik“ krajem maja 2006. godine. U nespaljenom materijalu bilo je papira i mikročipova sa imenima tajnih informatora, što je vrsta najosetljivih od svih informacija CIA koje je trebalo zaštititi.
Pokazalo se, naime, da su agenti CIA napuštali Beograd u velikoj žurbi pred početak NATO bombardovanja u martu 1999. godine, a bilo im je naređeno da pre odlaska moraju da unište mikrofajlove sa identitetima svih lokalnih doušnika. Te informacije su se smatrale najosetljivijim od svih poverljivih podataka čiju bi tajnost CIA morala da čuva. Zabravili su za sobom teška metalna vrata na ulazu u prostorije gde je bilo sedište CIA u ambasadi SAD u Ulici kneza Miloša i izvestili Lengli da je zadatak obavljen i da je u Beogradu uspešno obavljeno „sagorevanje” arhiva.
Kada su se američke diplomate posle svrgavanja Miloševića, 2000. godine vratile u Beograd, zatekle su nedirnuta metalna vrata, a njihove CIA kolege iza brave našle su mnoštvo nespaljenih dokumenata. To je izazvalo pravu pometnju u sedištu američke kontraobaveštajne agencije u Virdžiniji, koja je u Beograd slala komisiju za komisijom da ispita šta se stvarno desilo. Agenti su se međusobno prepirali oko toga šta se desilo. Jesu li Srbi i Rusi prodrli u odaje CIA, ukrali tajne i sve ostavili tako da izgleda nedirnuto ili srpske službe bezbednosti nije iskoristile priliku koja im se pružila?
Šefovi CIA u ovome su našli povod za niz unutrašnjih kadrovskih promena, ali se, po pisanju nedeljnika „Njuzvik”, kasnije zaključilo da čistke nisu bile neophodne, jer dokumentacija navodno nije dirana.
Amerikanci su u zdanje u Ulici kneza Miloša ušli u novembru 2000. godine. Aferu je otkrio diplomata Džon Nejbor i oficir CIA. Prilikom obilaska objekta napuštenog 19 meseci (a ne devet, kako navodi „Njuzvik”) ranije, s njima je bio jedan službenik SMIP-a i danas aktivan u diplomatiji.
ZELENA BERETKA
Kada je 5. oktobra došlo do demokratskog preokreta u Srbiji, u Vašingtonu je to ocenjeno i kao uspeh administracije. Diplomatski odnosi na ambasadorskom nivou obnovljeni su već 17. novembra. Vilijam Montgomeri, koji je službovao i u Zagrebu, postaje ambasador. I ulaže napore da zbliži Srbiju i SAD. U aprilu 2001. predsednik Džordž Buš mlađi sastao se sa našim saveznim predsednikom Vojislavom Koštunicom, a u novembru sa premijerom Zoranom Đinđićem. Najviši američki zvaničnik koji dolazi u Beograd je bivši ambasador Lorens Iglberger, koji je bio na sahrani premijera i državni sekretar Kolin Pauel da aprila 2003, izrazi saučešće porodici ubijenog Zorana Đinđića.
Ambasador Montgomeri, poznatiji kao Monti bio je popularan zbog svoje žene, profesorke Lin. Bio je ambasador u Beogradu od 15. novembra 2001. do februara 2004. Vilijam Montgomeri se javno borio da državna zajednica preživi, a diplomatski je radio da se to ne dogoditi:
– Državna zajednica će preživeti ako ljudi u Srbiji i u Crnoj Gori to budu želeli i ako se budu borili za to. To je mnogo, mnogo više u vašim rukama nego u bilo čijim drugim – rekao je ambasador SAD.
I kazao i da bi hapšenje Ratka Mladića i njegovo prebacivanje u Hag, za SAD „bez sumnje, predstavljalo veliki pozitivni pomak na tom planu koji bi umnogome promenio atmosferu“.
Zahvaljujući aktivnom učešću u svim prestoničkim događajima, Montgomeri i njegova supruga Lin doprineli su boljem imidžu američke ambasade. Bračni par Montgomeri je i danas sastavni delo beogradskog džet-seta. S obzirom da je poslovao u Hrvatskoj i Srbiji, ostao je posle 2004. da sa ženom radi u Beogradu.
Bivši ambasador SAD u Srbiji Vilijem Montgomeri i njegova supruga Lin postali su u Beogradu 2006. godine suvlasnici firme „Strejkon sekjuriti“ (Stracon Security), čiji je većinski vlasnik bio Gradimir Nalić, bivši savetnik za bezbednost dr Vojislava Koštunice, dok je ovaj bio srpski premijer. Kada je ova informacija objavljena u svim susednim zemljama kao prvoklasna senzacija, čuo se komentar hrvatske i bosanske štampe da je „Vilijem Montgomeri kao čuvar vladinih zgrada i institucija, koji će u Srbiji da formira kampove za obuku telohranitelja, postao najmoćniji čovek na Balkanu“.
Sam Montgomeri je to demantovao pričom da su poslovi privatnog obezbeđivanja jako unosan biznis:
– U Americi se to već radi 30 ili 40 godina. Imamo pregršt iskustava i najmoderniju tehnologiju, od opreme za video-nadzor, do zaštite objekata i smatramo da deo tog iskustva možemo doneti i u Srbiju. Beograd je najdinamičniji grad u čitavom regionu i ako tražite dobru priliku za ulaganje, to je mesto čije vreme tek dolazi. A licenciranje zaposlenih u privatnoj bezbednosti zaustavilo bi rad na crno i podiglo cenu usluge, a korist bi imale i firme i zaposleni – izjavio je tim povodom Vilijem Montgomeri, bivši ambasador SAD u Hrvatskoj i Srbiji.
Uostalom, stručnjaci koji se bave ovom profesijom tvrde da prijavljeni profit različitih vrsta agencija koje se bave privatnim obezbeđenjem i detektivskim uslugama u Srbiji iznosio 26 miliona evra. A sumnja se da je stvarna zarada nekoliko puta veća.
Osnivač i vlasnik kompanije za privatno obezbeđivanje „Strejkon sekjuriti“ beogradski advokat Gradimir Nalić, prijatelj Vojislava Koštunice i Radeta Bulatovića, nekadašnji kandidat za ministra policije i advokat Demokratske stranke Srbije, mi je preko svog portparola potvrdio ovu informaciju:
– Kompanija „Strejkon sekjuriti“ je dogovorila strateško partnerstvo sa američkim investitorima i njihovim kapitalom, koji će zastupati Vilijam i dr Lin Montgomeri, kao suvlasnici. Potpisan je ugovor o zajedničkom ulaganju i upravljanju kompanijom, čiji je cilj da obezbeđujući nove usluge i standarde postane respektabilna regonalna kompanija u ovoj oblasti.
U saopštenju koje mi je dostavljeno kaže se da kompanija „Strejkon sekjuriti“ zapošljava oko 300 ljudi i da se bavi uslugama fizičko-tehničkog obezbeđenja imovine i lica, video nadzorom i obezbeđenjem transporta nova i dragocenosti, kao i analizama bezbednosnih rizika sa predlozima za njihovo neutralisanje. Da bi njeni radnici za to bili vrhunski osposobljeni kompanija će „otvoriti trening centara, u kojima bi se vršile specijalizovane obuke za pripadnike obezbeđenja“. Ovi centri će „edukovati kadrove, koji nisu imali iskustvo rada u vojnim i policijskim strukturama“, što pretpostavlja da „Strejkon sekjuriti“ zapošljava, pre svega, podoficire i oficire armije i policije, ali i mlade ljude, koji nisu nosili unifromu, pa ih regrutuje pre služenja vojske. Za obuku je spremno oko 50 kandidata.
Uostalom, rukovodstvo Strejkon sekjuriti primećuje da „Ministarstvo odbrane nije prepoznalo šansu u saradnji sa ovim sektorom“. Poslovima privatnog obezbeđivanja u Srbiji se bavi oko 40.000 ljudi. Kako MUP Srbije i Ministarstvo odbrane imaju manje ljudi, ispada da su privatne agencije za obezbeđivanje najmilitantnija i najnaoružanija grupa u Srbiji.
Za zagrebačkog novinara Denisa Kuliša, američki diplomata Vilijam Montgomeri je „zelena beretka u balkanskoj džungli“. Rođen je 1946. godine Kartagi, na tromeđi Missourija, Kanzasa i Oklahome.
Studirao je i završio filozofiju na Baknel univerzitetu. Potom je magistrirao ekonomiju i međunarodno poslovanje na Džordž Vašington univerzitetu. Uveliko je radio (poslove za potrebe Stejt departmenta) kad je odlučio da godinu dana posveti studijama međunarodne bezbednosti na Nacionalnom institutu za rat. Služio je armiju od 1967. do 1970. godine. Pelcovan je i „vijetnamskim sindromom“, godinu dana borio se na ovom ratištu. Operacije je vodila CIA, a timovi Zelenih beretki bili su samo „izvođači radova“. Da je bio sposoban vojnik, to jest marinac, svedoče mnogobrojna priznanja – od Bronzane zvezde, do Vojne medalje za hrabrost. Dobio je i Značku ratne pešadije i Padobransku značku kao i Medalju za učešće u ratu u Vijetnamu. Ima jugoslovenski orden.
Kao diplomata bio je u Bugarskoj tri godine, do 1991. potom u Budimpešti, pa u Zagrebu. Bio je i specijalni izaslanik američkog predsednika za sprovođenje Mirovnog procesa u Bosni i Hercegovini. U Budimpešti je otvorena Kancelarija za jugoslovenska pitanja pri američkoj ambasadi.
Napustio je Beograd 2004. ali se vratio posle godinu dana. Imaju kuću u Cavtatu i na Dedinju, ali i firme u Hrvatskoj i Srbiji. sa svojim kolegom Ralfom Džonsonom, bivšim ambasadorom SAD u Slovačkoj
Montgomeri je, na primer, imao snažan uticaj u smirivanju situacije na jugu Srbije 2001, u privatizaciji „Sartida“, ali i proboju „Filipa Morisa“ na srpsko tržište. Njegov uticaj na vladu Zorana Đinđića i Zorana Živkovića je bio vidljiv.
Bio je šef tajnih službi, savetnik za bezbednost, kao i član Nadzornog odbora grupacije „Jadranski luksuzni hoteli“, čiji je vlasnik hrvatski biznismen Goran Štrok.
Njegova žena Lin je radila kao predavač na Američkom univerzitetu u Dubrovniku, a bila je i saradnik Fakulteta za diplomatiju i bezbednosti u Beogradu.
Interes Vilijama Montgomerija je biznis i profit, jer je to jako veliki posao u Americi, koji on verovatno želi da proširi u Srbiji. U našoj zemlji pritvane firme za obezbeđivanje ostvaruju godišnje profit od oko 40 miliona evra. To je veliki novac i sigurno je da Montgomeri na njega računao, ali samo ako uspe da ostvari monopol u poslu. Jer, bivši američki ambasador uz pomoć svojih veza sa političarima može da dobije poslove obezbeđivanja Vlade Srbije, Ministarstva spoljnih poslova i naših diplomatskih predstavništava u svetu. A to znači, da bi imao priliku da indirektno vrši uticak na srpsku politiku i diplomatiju.
I njegov naslednik, manje poznati diplomata Majkl Polt je nastavio da radi na medijskoj promociji Amerikanaca, pa je novinare rado vodio u svoju rezidenciju da pokaže suprugu i svoje domaćinstvo. Polt je, za razliku od Montgomerija koji je voleo tajne razgovore, došao direktno iz Vašingtona, iako je rošeni Evropljanin. On je vodio javno svoje poslove. I time pokazivao američke interese i javno prebacivao odgovornost na Srbiju zbog Kosova i Metohije.
Majkl Polt je prijateljski, u razgovoru srpskom ministru finansija Mlađanu Dinkiću rekao da je Amerika spremna da maksimalno pomogne srpskoj vladi, ali pod jednim uslovom – da se prvi čovek finansija „ne mesa u reformu vojske“. Dinkić je sutradan napao Fond za reformu vojske da želi da rasprodaj vojnu imovinu. Gospodin Polt je ostao zgranut. Tako je otvorena afera „Vojno-tehnicki institut“, koji su SAD želele da kupe za sebe za novu ambasadu. Dinkić je to sprečio, a Srbija je Amerikancima dala Titov maršalat na Dedinju. Kompleks Ambasade SAD u Kneza Miloša je ostao američko vlasništvo.
Ako je Majkl Polt ličio na kauboja, njegov naslednik Kamerun Manter je bio klavijaturista, koji voli džez. Manter je za ambasadora u Srbiji postavljen 26. jula 2007, pošto su SAD povukle Majkla Polta, jer su, kao i većina u Srbiji, bili nezadovoljni njegovim radom. U Beogradu je početkom 2007. govorio sa Amerikanci nemaju interes da kažnjavaju Srbiju i da izazivaju bilo kakve probleme ovde.
– Već želimo da idemo napred u procesu razrešenja kosovskog pitanja. Smatramo da je to veoma važno. Ideja da nekoga želimo da kaznimo je apsolutno pogrešna. Ono što mi želimo jeste da održimo čvrste odnose i da nastavimo da ih gradimo u budućnosti!
Međutim, posle toga SAD su izazvale i podržale jednostrano proglašenje nezavisnost Kosova, za šta zvanična Srbija u najvećoj meri optužuje Ameriku.
– Mi godišnje trošimo 50 miliona dolara na programe pomoći Srbiji. Takođe, znamo da je “US Steel” najveći izvoznik u ovoj zemlji – to su sve dugoročne obaveze i to ne može značiti oproštaj. Sasvim suprotno, želimo da ima što više takvih dugoročnih planova i poslova, da bi naše prijateljstvo bilo što čvršće. Ono na šta možete računati jeste da mi ulažemo napore, zajedno sa evropskim prijateljima, da osiguramo da za Srbiju ostane otvoren put ka Evropi – obećavao je Manter.
Imao je odlične odnose sa srpskom policijom, izuzetno je uvažavao ministre policije Dragana Jočića i Ivicu Dačića, a naročito Specijalnu antiterorističku jedinicu koja ga obezbeđuje. Da se Manter prijatno osećao u Srbiji najbolje govori i podatak da je otvorio džez festival u Domu sindikata, i to kao pijanista. I on je kao Montgomeri i Polt pokazivao svoju lepu suprugu i kćerku. Kada je u leto 2009. najavljeno da odlazi, mnogi su bili iznenađeni.
– Manter je dobronameran čovek koji je uspeo da uspostavi odličnu komunikaciju skoro sa svima u Srbiji. Za vreme njegovog mandata dogodili su se teški događaji, poput proglašenja nezavisnosti Kosova, gde mi i SAD imamo dijametralno suprotne stavove, pa i paljenje ambasade, a zna se kako Amerikanci gledaju na to. Ali, on je sve te probleme uspeo da reši. Ne zaboravite da je Manter prvi ambasador SAD koji je položio venac žrtvama NATO bombardovanja! I ponaša se kao profesionalac, diplomata, a ne kao političar, što je vrlo bitno – naveo je tada spoljnopolitički analitičar Bratislav Grubačić.
Neprimereno je, međutim, bilo da američki ambasador Kameron Manter traži od srpskih biznismena da podrže listu Za evropsku Srbiju i SPS. Manter je to učinio u proleće 2009. kada se dva puta se u kratkom roku sastao sa članovima Kluba „Privrednik”. I poručio im da treba da podrže „proevropsku vladu”.
Prvi sastanak održan je pre vanrednih parlamentarnih izbora u sedištu kluba „Privrednik“ u Šekspirovoj ulici na Dedinju, a drugi posle izbora u restoranu pored stadiona OFK „Beograd”. Prvom sastanku prisustvovala je većina članova, dok je drugi održan u užem krugu. Bili su prisutni Miroslav Mišković, Danko Đunić, Miodrag Babić, Branislav Grujić i Toplica Spasojević. Američki ambasador im je rekao da se od privredne elite očekuje da ima stav o političkim događajima i da bi njihov stav trebalo da bude u prilog vlade liste Za evropsku Srbiju i SPS-a.
Manter nije dobio direktan odgovor, već su mu biznismeni rekli da – iako je neophodno da Srbija ima dobre odnose sa EU – Srbi ne mogu da budu veći Evropljani nego što je Evropa spremna da ih podrži. Evropa nije dovoljno podržala Zorana Đinđića, „primila je Rumune, a Srbiji nije čak olakšala ni vizni režim”. Ambasador Kameron Manter im je na to rekao da ne sede na dve stolice, već da izaberu na koju će stranu.
Pre povratka u SAD ambasadoru je ostalo još da organizuje detalje posete potpredsednika SAD Džozefa Bajdena, koji je u drugoj polovini maja 2009. dolazio u Srbiju.Kameron Manter napustio je Beograd tokom leta, jer je prešao na višu funkciju u Stejt departmentu. Odlazeći bez naslednika Kamerun Manter je rekao:
– Američko-srpski odnosi su „multidimenzionalni i uspešni.”
Time je ostavio amanet i Beogradu i Vašingtonu, a posebno novom ambasadoru SAD. Srbija je posetom ministra odbrane Dragana Šutanovca zvaničnom Vašingtonu povukla prvi potez. Dogovoreno je jačanje političke, ekonomske i diplomatske saradnje. Drugi potez povlače SAD time što u januaru šalju novog diplomatu sa agremanom, prvu ženu ambasadora.